Laslo Đere, više od šampiona

Sport je pokazao najlepše lice protekle sedmice u Rio de Žaneiru. Naš teniski reprezentativac Laslo Đere je za samo nedelju dana protutnjao trnovitim putem iz duboke senke do svetlosti velike scene. Od 90. mesta do 37, od čelendžera do uspeha koji u zlatnom dobu našeg tenisa niko osim Novaka Đokovića nije dosegao. Niko drugi nije igrao u finalu ATP turnira serije 500, a kamoli ga osvojio. A, Đere je to učinio bez izgubljenog seta, od prvog kola i osmog tenisera sveta Dominika Tima (6:3, 6:3), do finala pre kojeg su sve oči bile uprte u svetsku nadu Feliksa Ože-Alijasima (6:3, 7:5).

Različiti su motivi u sportu, kako takmičara tako i navijača. Laslo je imao motiv više, koji nikada javno nije izneo, ni ovde niti u inostranstvu, sve do ulaska u finale. Ni mediji koji žive od čeprkanja po tuđim sudbinama nisu znali da Đere žuri sa pobedama da bi se na velikoj sceni zahvalio najzaslužnijima za njegove uspehe – preminulim roditeljima:

– Teško je biti bez roditelja sa 23 godine, veoma sam im zahvalan na svemu što su učinili za mene. Samo želim da ih učinim ponosnim.

Tih i skroman, teniser iz Sente se izvinio svima što u finale ulazi posle predaje Slovenca Bedenea, a kada je iskoristio petu meč-loptu u finalu, prišao je jednako ponizno rivalu i sudiji. Potom je dao sebi samo trenutak „primalnog krika”, da bi se odmah vratio u svoju kožu, mirnog lica i skupog osmeha.

I pobednički govor je počeo skromnim zahvaljivanjem, a zatim rekao ono što mu je godinama na srcu:

– Pre sedam godina sam ostao bez mame, želim da joj posvetim ovu titulu.

Dalje nije mogao, jer ga je publika prekinula dugim, toplim aplauzom. Suze su potekle i na stadionu i pred televizijskim ekranima, ali pobednik je svoje mora da zadrži i nastavi:

– I mom tati, koga sam izgubio pre par meseci. Zbog njih sam sada ovde, nadam se da me gledaju.

Za tih desetak minuta, kao za čitavu karijeru, Laslo Đere je naprečac osvojio srca celog sveta. U danu kada je dobio drugi po vrednosti pehar iza mnogih Đokovićevih, razdelio je njegovu slavu – i ovde i svuda – na drugi način.

Munjevito su usledile poruke podrške njegovih mladih kolega, Kiriosa, Cicipasa, Tajfoa, ali i mnogih ljudi koji nikada nisu čuli za njega. Zabrujale su i naše mreže i blogovi, u brojkama kakve su pratile samo najveće Đokovićeve uspehe.

Ruku na srce, rezultati Lasla Đerea praćeni su u našim medijima skromno, baš kao što je i njegovo ponašanje. Kada je 2012. završio juniorsku karijeru bio je u senci Nikole Milojevića koji je tada bio najbolji junior sveta. Niko nije mnogo mario što je Đere odmah iza njega, kao što su i rezultati mnogih drugih tenisera ostali u senci Đokovićevih prvih mesta. Niti je iko znao da je te 2012, kada je osvojio prestižni Oranž Boul, izgubio majku posle duge bolesti.

Kada je sa 21 godinom ušao među 100 najboljih seniora sveta, naš list je bio među retkim medijima koji su ukazivali na činjenicu da je najmlađi posle Đokovića stigao u visoko društvo. Kao i u ovom trenutku, do 37. mesta na svetskoj listi. Laslo Đere je budućnost našeg tenisa, veran reprezentaciji kojoj će u Madridu, na završnici Dejvisovog kupa biti jedan od ključnih oslonaca.

Ali, Laslo je i više od šampiona. Čak i da njegova karijera ne nastavi putem maksimalnih ambicija, koje se obično stavljaju u prvi plan, proteklom sedmicom u Riju učinio je za sport i svet više nego mnogi drugi. Pokazao je kako kroz životne nevolje može da se ide stoički, kako motiv sportskih uspeha može da bude i želja da se zahvali onima koji su za to bili najzaslužniji.