Ekološki horor u Padinskoj skeli

Da je Stiven King, pisac horor bestselera, slučajno 2004. godine zabasao u palilulske vrbake u Padinskoj skeli, imao bi sigurno mnogo veću inspiraciju za svoj roman „Vreća kostiju”. Umesto vreće tamo bi zatekao vagone izbelelih ostataka krupne i sitne stoke.

Ali, on je knjigu objavio šest godina ranije pa nije imao tu priliku da se upozna sa hororom u kompleksu bivše Veterinarske ustanove „Glutin”. Na tom mestu već 15 godina leži oko 300 tona životinjskih ostataka. Nisu koske na tom mestu „usamljene”. U nekadašnjem fabričkom krugu koji se prostire na 330 ari nalaze se i ostaci različitih vrsta hemikalija. Neke su se razlile po tlu, neke su i dalje smeštene u već raspadnutim vrećama, buradima... A da li su opasne i koliko – to se još ne zna.

Prošle sedmice prostor u blizini prirodnog kanala Vizelj, kako nezvanično saznajemo, obišao je inspektor Ministarstva zaštite životne sredine, ali osim kostiju on ništa drugo nije primetio.

Pre šest dana postavili smo pitanja ovom ministarstvu da li je inspektor izlazio na teren, da li su uzeti uzorci hemikalija, da li se zna o kojoj količini je reč. Pitanja su se odnosila i na nadležnosti o kretanju životinjskog otpada u slučajevima kada su preduzeća poput „Glutina” očerupana, odnosno u stečaju, ali odgovora do danas nema.

Kako inspektor u betonskim kanalima nije video mazut, stvrdnute kristalisane materije u plavim plastičnim kesama, razlivene hemikalije i burad u nekadašnjoj „Kožari”, ne znamo.

Ovaj otpad gledaju i sa njime žive već deceniju i po žitelji Padinske skele. On se od njih nalazi na oko 500 metara, truje im zemlju, zagađuje vodu. Kanal Vizelj, pored kojeg su razbacane kosti i hemikalije, godinama koriste i kajakaši za trening.

Dodatno uznemirava i to što otkrivene kosti nisu sasvim „očistili” snegovi i kiše. Kada se malo pomere površinski komadi na tri ogromne gomile, vide se ostaci životinjskih plećki, nogu, glava na kojima još vise tetive, komadi mesa, kože, dlaka...

Koliko su one opasne, da li mogu da izazovu zarazu ili neke slične tegobe po zdravlje – nije poznato.

Objašnjenja na slična pitanja nisu stigla ni iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede koje je po slovu zakona nadležno za kretanje životinjskog otpada. Oni su 20. februara rekli da je preduzeće „Glutin” u stečaju, zbog čega nemaju ingerencija nad njim, a da se utvrđuje gde je  novac koji im je ovo ministarstvo još 2012. godine opredelilo za uklanjanje kostiju. U njihovom pisanom odgovoru, iako smo tražili sagovornika, stoji da su za ovaj problem zaduženi organi lokalne samouprave, odnosno grada. I na pitanje koliko je izdvojeno novca i kada je pokrenut postupak kojim bi se utvrdilo gde su završile pare ostali smo bez odgovora.

Ponovo smo se pre šest dana obratili i nadležnima u Gradskoj upravi. Zanimalo nas je šta će grad da uradi povodom odbačenih kostiju i da li će se sastati sa nekim iz Ministarstva poljoprivrede kako bi se rešio ovaj dugogodišnji problem, a ekološka bomba uklonila. I sa ove adrese nema odgovora.

Jedan od naših ciljeva je da Srbija ispuni uslove da bi mogla da prođe poglavlje 27 u vezi sa životnom sredinom, jedno od važnijih poglavlja kada je reč o prijemu u Evropsku uniju. Da li će se i kada taj prijem dogoditi, možda nije toliko važno koliko je bitno da se postaramo da okruženje u kome živimo bude čisto i zdravo, a ne da na svakom ćošku gledamo kosti, plastiku ili burad sa opasnim hemijskim otpadom.

U međuvremenu smo nezvanično saznali da su, ipak, inspektori za zaštitu životne sredine iz grada obišli ovaj teren i detaljno fotografisali i kosti i hemikalije. Na teren se juče ponovo zaputio i inspektor Ministarstva zaštite životne sredine i, kako nam je rečeno, upoznao se sa stanjem u kompleksu „Glutina”.

Zbrinjavanje životinjskih kostiju i hemikalija izgleda da je pokrenulo mnogo pitanja, ali za sada bez odgovora. Jedno od njih je šta se radi sa odbačenim otpadom koji se nalazi u preduzećima u stečaju ili onim koja su već ugašena i ko je nadležan za njegovo uklanjanje. Izgleda da osnovno načelo u Evropskoj uniji kada je reč o životnoj sredini „zagađivač plaća”, po kome bi onaj ko zagadi okolinu trebalo i da plati uklanjanje otpada, nije najbolje za rešavanje ovog problema na našim prostorima. Mnoga od preduzeća u čijim se dvorištima nalaze opasne materije više ne postoje, ne zna se ni njihov vlasnik, a otpad i dalje zagađuje našu okolinu.