Ni­je za­bo­rav

Či­ta­lac „Po­li­ti­ke” Jo­van Ru­ka­vi­na iz Šap­ca pod­se­tio je 12. fe­bru­a­ra u ru­bri­ci „Me­đu na­ma” da će se „usko­ro na­vr­ši­ti tri pu­ne de­ce­ni­je ka­ko se ni­je po­ja­vi­la no­va knji­ga Vla­di­mi­ra De­di­je­ra”, ko­ji „ni­je do­če­kao ob­ja­vlji­va­nje” svo­je knji­ge „Ve­li­ki bun­tov­nik Mi­lo­van Đi­las”. 

Ne­sum­nji­vo do da­nas naj­bo­lja ob­ja­vlje­na stu­di­ja o Mi­lo­va­nu Đi­la­su, ta knji­ga se po­ja­vi­la u zi­mu 1991, ne­ko­li­ko me­se­ci po­sle De­di­je­ro­ve smr­ti. Umro je 30. no­vem­bra 1990. u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma, gde je sa su­pru­gom Ve­rom ot­pu­to­vao sre­di­nom ok­to­bra 1990. zbog ope­ra­ci­je oči­ju i pri­pre­ma za­se­da­nja Ra­se­lo­vog su­da o Kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru Ja­se­no­vac. 

„Vo­leo bih”, na­pi­sao je Ru­ka­vi­na, „da oni ko­ji su u po­se­du nje­go­vih pa­pi­ra, iz­ne­su na sve­tlo da­na vi­še­de­ce­nij­sko is­tra­ži­va­nje i sa­ku­plja­nje dra­go­ce­ne gra­đe! Ta­ko će obo­ga­ti­ti na­ša (sa)zna­nja...” 

Po­sled­nja knji­ga na ko­ju je Vla­di­mir De­di­jer sta­vio svoj pot­pis ima na­slov „Ni­či­ja sve­ća ne go­ri ve­či­to”. Za­vr­šne stra­ni­ce tog obim­nog ru­ko­pi­sa (oko 1.300 stra­ni­ca), uob­li­či­li smo dva-tri da­na pre nje­go­vog po­la­ska u SAD, ka­da mi je u be­o­grad­skom sta­nu u Ko­pi­ta­re­voj gra­di­ni iz­dik­ti­rao tekst pred­go­vo­ra i po­go­vo­ra za tu knji­gu, in­si­sti­ra­ju­ći da bu­de na­še za­jed­nič­ko de­lo. 

U mar­tu 1990. za­po­slio sam se u „Po­li­ti­ci”, ali smo od kra­ja ja­nu­a­ra De­di­jer i ja u Lju­blja­ni za­po­če­li raz­go­vor za „Po­li­ti­ku” o „Če­tvr­tom to­mu no­vih pri­lo­ga za bi­o­gra­fi­ju Jo­si­pa Bro­za Ti­ta”. 

Iz­no­še­njem ovih de­ta­lja is­pra­vljam oma­šku ko­ju je na­či­nio g. Jo­van Ru­ka­vi­na. Na­i­me, ja sam ra­dio taj „vr­lo in­te­re­san­tan felj­ton” ko­ji je ob­ja­vlji­van to­kom sko­ro dva me­se­ca u „Po­li­ti­ci” u pro­le­će 1990, a ne moj brat Lju­bo­mir, ko­ji je sa De­di­je­rom sa­ra­đi­vao na dru­gim broj­nim pro­jek­ti­ma. 

Po­me­nu­ti felj­ton iza­zvao je ve­li­ku pa­žnju jav­no­sti (ne sa­mo do­ma­će). Ti­raž „Po­li­ti­ke” br­zo je po­ras­tao za ne­kih pe­de­se­tak hi­lja­da pri­me­ra­ka. Ti po­da­ci ima­li su sta­tus „po­slov­ne taj­ne”, ali je De­di­jer o nji­ma imao pre­ci­zna sa­zna­nja. 

Po za­vr­šet­ku felj­to­na „Po­li­ti­ka” je tre­ba­lo da ob­ja­vi i knji­gu, do­pu­nje­nu ne­kim do­ku­men­ti­ma i pro­bra­nim re­a­go­va­nji­ma (bi­lo ih je vi­še od 2.000), po­što su raz­go­vor s De­di­je­rom či­ta­o­ci pri­hva­ti­li s odu­še­vlje­njem. Ali taj felj­ton je isto­vre­me­no iza­zvao i ve­li­ki bes dr­žav­no-par­tij­skog esta­bli­šmen­ta, po­go­to­vo pri­pad­ni­ka sta­ri­je, rat­ne ge­ne­ra­ci­je, či­ji su pred­stav­ni­ci još ima­li sna­žan upliv u vla­sti (ge­ne­ral Ni­ko­la Lju­bi­čić). Felj­ton je na­i­šao na odi­jum i me­đu pred­stav­ni­ci­ma na­uč­nog esta­bli­šmen­ta (SA­NU, De­jan Me­da­ko­vić). Pri­ti­snut zah­te­vi­ma iz tih kru­go­va mo­ći, ta­da­šnji di­rek­tor i glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke” Ži­vo­rad Mi­no­vić na­pra­sno je od­lu­čio da ne­ma ni­šta od štam­pa­nja po­me­nu­te knji­ge. 

Za­to je De­di­jer u ju­nu 1990. go­di­ne pre­lo­mio – po­če­li smo da uob­li­ča­va­mo ru­ko­pis „Ni­či­ja sve­ća ne go­ri ve­či­to”, či­ji je pr­vi, rad­ni na­slov bio „Ko kon­tro­li­še kon­tro­lo­re”. 

Od sre­di­ne ju­na, u že­sto­kom rad­nom tem­pu, knji­gu smo za­vr­ši­li do po­čet­ka ok­to­bra 1990, ka­da je De­di­jer ot­pu­to­vao u SAD, gde je pre­mi­nuo, a ru­ko­pis je ostao kod me­ne. 

U pro­te­klih 28 go­di­na, od ka­ko je to de­lo za­vr­še­no, upr­kos to­me što sam ne znam ko­li­ko pu­ta po­ku­šao da De­di­je­ro­va i mo­ja knji­ga „Ni­či­ja sve­ća ne go­ri ve­či­to” ugle­da sve­tlo da­na, u to­me ni­sam us­peo. 

Slo­bo­dan Klja­kić, 
ured­nik „Felj­to­na”