Anin kod

MUZIČKI TEATAR
Predstava „Koda”, premijerno izvedena 7. maja na sceni Pozorišta na Terazijama u organizaciji Jugokoncerta, svojevrstan je autorski projekat Ane Sofrenović, harizmatične i intrigantne umetnice koja svoj izvođački izraz gradi na razmeđi teatra i muzike. Ovoga puta reč je o poduhvatu u čijoj strukturi uz teatarske i muzičke elemente ravnopravno egzistira i likovni, odnosno skulpturalni plan, projektu koji stoga izmiče žanrovskom definisanju, a koji jezikom teorije sam reditelj Vlatko Ilić označava kao „rubno-disciplinarni”. Uz Anu i Vlatka, ravnopravni autorski pečat predstavi dali su i vizuelni umetnik Vojislav Klačar i kompozitor Ivana Ognjenović, a dijalog između ova četiri umetnika stvorio je prostor za konstantno preispitivanje njihovih matičnih medija.

Međutim, daleko od toga da je interdisciplinarnost jedini parametar po kome bismo „Kodu” mogli okarakterisati kao smeo, eksperimentalni i inovativni projekat, pogotovu u kontekstu lokalne izvođačke scene. Odsustvo svake mimetičke intencije, apstrakcija i nekonvencionalnost u izrazu, svedenost i repetitivnost, a sve to u funkciji traganja za nečim što je organsko, praiskonsko, pa stoga možda mračno i zastrašujuće, učinili su ovu predstavu veoma zahtevnom za gledanje. Na izvestan način publika je stavljena na probu, reakcije su se grupisale na ekstremnim polovima odobravanja i negacije, a ubedljivo najmanje je bilo ravnodušnih. Čak ni aplauz, najkonvencionalniji deo svakog izvođenja, nije usledio na uobičajeni način, već stidljivo i skoro zbunjeno: „Je l’ u redu sad da se tapše?”.

To je upravo ono što su autori želeli da postignu, upitanost, a ne afirmativna tumačenja. Ana Sofrenović smatra da mnoge velike pozorišne kuće na izvestan način potcenjuju svoju publiku, tako što joj svojim repertoarom veoma često podilaze, umesto da je remete i provociraju da komunicira. Dodaje takođe da je naša lokalna pozorišna scena teško podložna promenama i da je baš zato neminovno da se odnekle počne: „Ne mislim da smo mi prvi u gradu koji smo to pokušali, ali sve dok velike institucije ne stanu iza nekog ovakvog projekta, to realno ne može da bude ozbiljna intervencija. Tek ako se ovakvi projekti dovode na velike scene, ako iza njih stoji državna institucija, kao na primer Pozorište na Terazijama i Jugokoncert, može da se dogodi sistemska promena. Dakle, pitanje je redovnog upoznavanja publike sa drugom vrstom pozorišnog jezika, i to ne samo u okviru Bitefa. Kad bi projekti ovog tipa bili uobičajena stvar u toku jedne sezone, mislim da bismo mi već kroz nekoliko sezona imali sasvim drugačiju situaciju.“

Predstave poput „Kode“ zahtevaju prijemčivost i otvorenost ne samo na mentalnom već i na fizičkom, fiziološkom planu: „Predstava deluje na više nivoa, postoji snažni vibracioni efekat. Zvuk pokreće izvesne procese kako u samom izvođaču, tako neminovno i u gledaocu, aktivira centre koji su izvan dogovorenih znakova, to je jedna veoma duboka razmena i od publike se očekuje da na to bude spremna“, objašnjava umetnica. „Međutim, jako puno ljudi ima otpor jer se plaši da neće razumeti. Umesto toga, potreban je pristanak da se otvorite ka nečemu što ne možete definisati.“ U slučaju „Kode” jedan deo publike je apsolutno želeo da unapred zna šta gleda. Ta ljudska potreba za definisanjem, da se nešto smesti u određeni koncept pre samog doživljaja remeti recepciju. Takođe, raspoloženje publike u velikoj meri određuje doživljaj ovakve predstave. Međutim, upravo u toj interakciji, naglašava Ana, predstava živi i egzistira.

Saznali smo da se ovaj višemesečni istraživački projekat stvarao iz jednog sasvim otvorenog procesa čija se struktura formirala tek na samom kraju rada. Jedna od osnovnih tema od koje je istraživanje počelo bilo je traganje za poreklom jezika. Zatim se u radu prirodno na to nadovezala još jedna velika tema, a to je ozvučavanje tela, otkrivanje zvuka tela. Tako je zvuk koji rezonira izvođačima služio kao instrument za otkrivanje sopstvenog unutrašnjeg sveta. Prema rečima Ane Sofrenović, svaki zvuk otkriva jedan njegov deo. Zvuk koji su izvođači produkovali u „Kodi“ veoma je često asocirao na dah, na zvuk samog disanja. „Dah jeste zvuk“, objašnjava umetnica, „već samo malo pojačano disanje postaje izraz, i ako se ono organizuje u određenom ritmu i trajanju, u određenoj boji, od njega može nastati čitav jedan komad. Disanje postaje znak, može postati reč, može postati ton. Veoma je uzbudljivo pitanje za nas ostalo to da li smo išli ka tonu ili ka jeziku, ka muzici ili ka teatru. Ja to nikako ne bih definisala, već bih ga ostavila da bude slobodno iščitano. Mi završavamo komad sa jednim signalom, čistim kristalom, tonom koji u nekoj narednoj fazi može da se razvija u muzici, ili u neki krik, koji kad se utiša može dovesti do neke reči. On nosi mnogo mogućnosti.“

Što se tiče samih izvođača, oni su u ovom projektu, kako tvrde, prvi put dobili priliku da budu performeri u prvom licu, a ne samo glumci. „Izvođači nisu imali svoj lik, odnosno masku iza koje bi mogli da se kriju, čak ih ni gips nije skrivao, već pre možda otkrivao. To je nešto na čemu sam ja lično kao izvođač imala prilike da se isprobam pre dve godine u projektu ’Plej’ sa Milošem Sofrenovićem. Izvođač koristi sve atribute svoje autentičnosti, svoje lične doživljaje, a ne one namaštane u okviru jednog lika, jednog teksta, jedne epohe. Tu nema ničeg predstavljačkog, biva se na sceni do kraja. Ova vrsta ’ogoljavanja’ veliki je izazov i nešto što savremeni trenutak u pozorištu veoma traži“, zaključuje Ana Sofrenović.