Kaleidoskopski pank

FORMATIRANjE
Da je pop kultura uporna i neizbežna kao korov, govori i sledeći podatak: za ponedeljak je najavljena premijera predstave „Hamlet, Hamlet Eurotrash“ Maje Pelević i Filipa Vujoševića. Radnja je smeštena u (imaginarnu ili verovatnu) srednju školu gde se, u skladu sa svetlim tradicijama Bolonjske deklaracije, istorija Evrope predaje kao – istorija Evrovizije.

Parodijska igra sa zamenjivanjem visokog i niskog, ozbiljne istorije i neozbiljnog festivala, na tragu je mnogih sličnih pop-rekonstrukcija istorije. Nije Daglas Kopland prvi pisao panegirike tragičnom pevaču „Nirvane“, seireći nad činjenicom da je iz kome probuđeni Kurt Kobejn prvo tražio jagode sa šlagom kao kulturnom epifanijom prvog reda, niti je Džim Morison slučajno inicirao niz uzvratnih poseta književnosti i roka. Književnost i popularna muzika se već dugo i uporno dopunjuju, ne samo tematski, nego formalno i stilski.

Pop kultura je optuživana proteklih decenija za mnogo toga: da nas otrže iz naručja umetnosti i predaje tržišnom marketingu na milost i nemilost. Izjednačavana je sa manipulacijom, osumnjičena za pokušaj homogenizacije. Svaka optužba podrazumevala je i kontraudar, pa je, u ime slatke vendete, pop-industrija snažno u sebe usisavala političke ličnosti i istorijske događaje, pretvarajući u pop-ikone sve i svakog, od Če Gevare do Gorbačova.

Zbog svoje jednostavnosti, pop-muzika je dugo tumačena kao znak deformacije kulture i simptom njenog propadanja. Optužena je za infantilizaciju, iako su dobronamerni tvrdili da ona svojim jednostavnim i ponovljivim ritmovima samo beleži damare svakodnevice. Iako otporan na udvaračke udarce masmedija, francuski filozof Žil Delez repetitivnost u strukturi pop-pesme i njeno oslanjanje na refren posmatra kao oličenje nostalgije i žudnje za izgubljenom celovitošću.

Činjenica da se, po Delezu, pop-muzika locira na potezu od repeticije do invencije pokreće dugu i stabilnu vezu ove muzike i literature. Tako britanski pisac Džef Nun svoju prozu pretvara u kolažni remiks na margini dens kulture i tehnopoezije, zaradivši od kritičara čak i bizarnu odrednicu kaleidoskopski pank. Po Nunu, tajna čarobne muzike jednako je biološka koliko i tehnološka: njegova junakinja, disk-džokejka Piksl Đus, umesto desnog dlana ima leptirova krila. Faustovski dar lakog dodira nepovratno menja zvuk.

Nunov znak raspoznavanja je postupak „narativnog semplovanja” – tehnika koja uklapa književni tekst u muzički ritam. U knjizi Kobralingus on sempluje odlomke Šekspirovih drama, romana Zejna Greja i poezije Emili Dikinson, tvoreći hibrid Brajana Inoa i Rolana Barta. Postupak varijacije, u književnosti glavnog toka nepriznat i neprihvaćen, prozi Džefa Nuna daruje moć regeneracije i magiju fluidnosti.

Kao što je pop-ikonični Vilijam Barouz tehniku kolaža pozajmljivao od vizuelnih umetnosti, Nun muzičko semplovanje i miks koristi kao osnove jezika, stila i viđenja sveta. Uvlačeći čitaoca u autentičnu misteriju dens kulture, Nun pušta da muzika zarazi jezik: popularna muzika je u njegovom svetu oblik postojanja na tromeđi parazita, virusa i droge. Za ljubav efekta totalne fluidnosti, u romanu Vajbgajst pisac ide do granice zaumnog eksperimenta. Tekstje lišen interpunkcije i oslobođen ortografskih stega: nema velikih slova, a ritmičke i leksičke jedinice razdvojene su samo kosim crtama. Na tematskom planu, pak, pratimo diskografsku odiseju tri generacije preko nedostajuće gitarske žice, tumačimo mozaik genetske harmonije i disharmonije u svetu gde je pop-muzika postala deo establišmenta: Mančester iz Nunovog romana i imaginarne bliske budućnosti već uveliko ima trg „Džoj Divižn” i Ijana Kertisa, ulicu Rika Estlija i „Simpli red”, aveniju „Bi džiza”.

Takva mreža trgova i ulica deluje kao ostvaren san Nika Hornbija, pisca romana Haj fideliti, proze koja istražuje „visoku vernost” dobrog pop-zvuka i prave ljubavi. Biografija glavnog junaka reflektuje se u istoriji muzike, a zbirka ploča je paralelni život koji se bez prestanka može rearanžirati i prerađivati. Emotivna istorija po potrebi može da se svede na top-listu pet najboljih pesama ili prigodnu kompilaciju.

U romanima Džefa Nuna muzika doslovce ulazi u krv kao mistična plava tečnost, postaje deo tela i imaginacije. U dinamičnom spoju mističnog i praktičnog, pop-muzika može da se svede na generator keša i treša. Kad Nunova junakinja kaže da je život remiks u kom smo zatočeni, tu ima neke dublje i bizarnije istine: ako literatura želi da opstane u vremenu novih kulturnih ideologija, verovatno će morati mnogo više da upija ritmove, a manje da razvejava ideje.