Moramo da se otvorimo i oslobodimo narcizma

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati identitet? Naša sagovornica je dr Jelena Đorđević, vanredni profesor Teorije kulture na beogradskom FPN.

Iako je dobar deo protekle izborne kampanje u Srbiji bio polarizovan „za” Evropu i „protiv” nje, uglavnom se to potkrepljivalo ekonomijom, patriotizmom, duhovnošću, verom, izdajom… Čisto kulturološka preimućstva Istoka ili Zapada (ili mane) retko ko je spominjao. Zašto? Da li se to podrazumevalo, ili je, generalno, kultura danas sporedna, ili, pak, nespojiva sa retorikom koju smo imali prilike da čujemo?

Politika i kultura nisu razdvojeni pojmovi. Svaka podela na Istok i Zapad koja se nudi u našim političkim projektima i kampanjama je duboko prožeta idejom kulture. Kada to kažem, ne mislim na onaj koncept kulture koji se odnosi na visoku kulturu, već na kulturu shvaćenu u najširem smislu, a sasvim sam sigurna da osnovnu ulogu u takvoj podeli igra religija i religijsko nasleđe. To znači da na jednoj strani imamo katoličko-bezbožničko-protestantski Zapad, a na drugoj ne zna se tačno šta. Istok je u našoj svesti do karajnjih granica nedefinisan. Šta je Istok: da li je to pravoslavna, bratska i slovenska Rusija, ili je to neprijateljski, terorizmu sklon muslimanski svet, ili je to Daleki istok, magična Indija ili ogromna, uspešna i pametna Kina. U političkoj konceptualizaciji ove podele pretpostavljam da je Istok, na šta god da se odnosi, nešto suprotno od neprijateljskog Zapada. Naprasno, posle toliko vekova u kojima se tursko ropstvo smatralo apsolutnim diskontinuitetom, cezurom u istorijskom razvoju, periodom nazadovanja, a „Istok” najvećim neprijateljem hrišćanskog sveta, mi se okrećemo njemu tražeći svoj put u sadašnjosti i budućnosti. Istok je magla, prostor bez jasnih obrisa, ali u našem političkom diskursu on je utočište koje nam se nudi kada definitivno okrenemo leđa Zapadu. U svakom slučaju, i Zapad i Istok najčešće figuriraju kao negativni koncepti, zavisno od političkog i ideološkog opredeljenja. I Zapad i Istok su konstrukti za kratkoročnu političku upotrebu, stereotipi, često prazne parole.

Kako biste definisali kulturnu (ili kulturne?) paradigmu u Srbiji danas?

Mislim da su sve zemlje u tranziciji, a Srbija posebno, u periodu duboke krize identiteta, što se, drugim rečima, može definisati i kao uporedno postojanje različitih kulturnih paradigmi u stalnoj promeni. Jednostavno govoreći, dinamika promena koju nosi globalni kapitalizam, razvoj medija i tehnologije dotiču gotovo sve aspekte života, menjaju dosadašnje kulturne obrasce, menjaju sisteme vrednosti, odnos elitne i popularne kulture, utiču na „osećajnost”, način percepcije sveta, na traganje za smislom, na odnose među kulturama, polovima. Samim tim menjaju se i naši identiteti. Ono što privremeno fiksira određeni obrazac ili čvršće vezuje za određenu kulturnu paradigmu, nažalost, uvek je u vezi sa politikom, shvaćenom u najširem smislu.

Koje su to matrice, i koliko one korespondiraju sa savremenim paradigmama u regionu, zemljama tranzicije i Evrope? Postoje li razlike u kulturološkim paradigmama masovne i elitne kulture kod nas u ovom tranzicionom razdoblju?

S jedne strane imamo kulturu preplavljenu medijskim slikama i medijskim i interpretacijama sveta, površnu, fragmentarnu, histerično-dinamičnu koja prožima sve ostale nivoe kulture.

S druge strane imamo pokušaje rehabilitacije starih, etničko-nacionalnih kulturnih paradigmi uvek čvrsto spojenih u savez sa usko shvaćenom religijom. Na trećoj strani imamo čudni konglomerat i hibrid nastao na osnovu prve dve – populističko-estradnu varijantu koja apsolutno dominira. Ona proždire i unižava, laže i udvara se, podstiče niske porive, svekoliki trač, jezik mržnje, neznanje, strah. Suštinski vezana za medijsku površnost ona pledira da otkrije „pravo biće” naroda. Prevrtljiva, služi interesima politike i kapitala, ona je, ipak, nažalost, u velikoj meri dominantna kulturna paradigma većine sveta, ali prilagodljiva specifičnim zahtevima određenih sredina. Globalna i lokalna istovremeno.

I najzad, to ne smemo da prenebregnemo: imamo ono slobodno, misaono i kreativno područje kulture u kojem pojedinci upitani, zaprepašćeni, razočarani ili oduševljeni ozbiljno pristupaju svetu koji se menja, tragajući i radeći u svojim domenima, bilo da je reč o filmu, stripu, muzici, romanu, bilo o naučnom radu. To je manje uticajan, ograničen, marginalizovan aspekat naše kulture, ali je i te kako živ i prisutan. Uprkos jednom temeljnom nezadovoljstvu i nelagodnosti, zbunjenosti i izgubljenosti u savremenim procesima promene sveta, uvek postoji oaza smisla i vrednosti i ja kao profesor imam sreću da se sa tim svakodnevno susrećem.  

Zbog čega populističko-estradni model toliko nadjačava ostale?

Istakla bih da je dominantna paradigma, populističko-estradna kako sam je nazvala, do te mere zagadila naš javni prostor da je strašno teško od nje negde pobeći. Ja spadam u one koji medije smatraju posebno odgovornim jer su oni u savremenom svetu uticajniji nego škola i kućno vaspitanje. Opet, mediji, politika i kapital čine, nažalost, jednu simbiozu u kojoj, kao po pravilu psovka, laž, skandal, mržnja, degradacija drugih, neistinito, politički ostrašćeno informisanje i apokaliptička slika budućnosti, često skovana na osnovu teorije zavere, čine dominantni model koji se dobro prodaje, ali istovremeno truje i demorališe. Uporedo sa tim imamo proliferaciju banalnih, „fešn”, „džet-set” opsesija stilom, modom, skupim restoranima, automobilima, zdravim i lepim izglednom i večnom mladošću globalnim medijskim temama koje su se neverovatno „primile” u medijskom prostoru. Nagli uspon bogatstva određenih grupa koje sebe doživljavaju kao „džet-set”, opšta okrenutost javnosti, politici i političarima i nezaobilazna estrada postuliraju se kao vrednosti „elite” koja nudi obrasce ponašanja i „estetiku” svakodnevnog života. Zbog apsolutne dominacije ovih modela opusteo je onaj deo javnog prostora u kome se odvijaju ozbiljni i argumentovani dijalozi, podstiče stvaralaštvo, afirmišu vrednosti i smisao života u svetu u kome se „sve čvrsto pretvara u paru”, kako je to još u 19. veku nagovestio Marks.

Kako se, u takvim okolnostima, može afirmisati kulturni identitet ovog naroda koji bi potro negativne stereotipe o njemu?

Mislim da je otvorenost osnovna reč koja bi trebalo da obeleži vreme pred nama i da probamo da prepoznamo bogatstvo mogućnosti koje to otvaranje može da ponudi. To, prvo, podrazumeva oslobađanje od lažne dileme koju nam politika nudi: opredeljenost za Istok ili Zapad. Jasno je da mi geografski i i na osnovu jezika, religije, kulture, obrazovanja, nauke i u krajnjoj liniji na osnovu svakodnevnog života pripadamo zapadnom civilizacijskom svetu. To uopšte ne znači da Istok nije prisutan u velikoj meri, na način na koji je prisutan i u zapadnoj kulturi. Uostalom, sve više se granice među civilizacijama i kulturama otvaraju i postaju propustljive. Neophodno je da to počnemo da shvatamo ne doživljavajući to otvaranje kao kraj sveta. Otvorenost bi morala da nas postepeno oslobađa neopravdanog narcizma na osnovu koga gradimo svoj identitet, koji se upravo zbog toga ispostavlja kao slab i da prestanemo opsesivno da ga branimo od svakojakih neprijatelja. I kao društvo i kao kultura mi moramo da se „opustimo” da bismo osnažili pozitivan potencijal nasuprot već dugo prisutnim (samo)destruktivnim tendencijama. Drugi nas mogu poštovati samo ukoliko imamo samopoštovanje, a ono ne može da se razvija ukoliko, zavodeći se za raznim fanatizmima, sebe neprekidno doživljavamo kao žrtvu vekovnih neprijatelja ili svetskih zavera. Ako jesmo žrtva, onda smo žrtva sopstvenog nerazumevanja vremena u kome živimo.

Koje bi vrednosti, u tom smislu, kulturna politika buduće vlade trebalo da afirmiše?

Svaka smislena kulturna politika koja brine stvarno o interesima opstanka mora da se zasniva na pozitivnom stavu prema sebi i drugima, na afirmaciji, rastu, saradnji, podsticanju rada i stvaralaštva, učenju i razumnom (samo)prosuđivanju. Svaka pametna kulturna politika ne sme da se udvara nikome – ni političkim strankama, ni kapitalu, ni Istoku, ni Zapadu, ali ni sopstvenom narodu, bilo da se radi o medijsko-tabloidnom podilaženju niskim nagonima, bilo o tupom, inadžijskom, neproduktivnom nacionalizmu i narcizmu.