Jeftina moda skupo košta planetu

Najveći modni lanci u Ujedinjenom Kraljevstvu morali su proteklih meseci da se pravdaju zbog toga što robu prodaju jeftino. Kako može majica da košta dve ili tri funte i gde je tu zarada, pitali su ih članovi parlamentarnog odbora za ekologiju, koji je imao zadatak da utvrdi efekte takozvane brze mode na životnu sredinu i predloži mere da ublaži posledice.

U izveštaju objavljenom ovih dana upozorava se da britanska modna industrija godišnje proizvede milion tona otpada i da je veći izvor ugljen-dioksida od aviona i brodova zajedno. Dokument je rezultat višemesečne istrage parlamentaraca o ekološkoj održivosti tekstilne proizvodnje. Saslušavši predstavnike 16 kompanija, odbor je zaključio da su dosad preduzeti napori na zaštiti životne sredine poništeni samom činjenicom da se prodaja odeće za poslednjih šest godina uvećala za 200.000 tona i da je „životni ciklus” današnjeg odevnog predmeta kraći nego što je ikada bio – traje u proseku samo dve godine.

Među predloženim merama je porez od jednog penija na svaki komad odeće, kako bi se od prikupljenih 35 miliona funti finansirao program reciklaže. Statistika kaže da se trenutno reciklira samo jedan odsto odbačenih krpica. Potrošačima je upućen apel da kupuju manje i da popravljaju odeću, a predlog je da đaci u školama uče sitne popravke, na primer – da nešto zakrpe ili skrate.

Moderno doba donelo je pored brze hrane i brzu modu. Lanci poput švedskog „Ejč end ema” i španske „Zare” demokratizovali su modu, omogućivši širokim masama da po pristupačnim cenama prate trendove. Još dalje su otišle kompanije poput „Prajmarka”, spustivši cenu pojedinih komada na samo dva evra. Na pitanje poslanika kako može majica da košta dva evra, direktor ovog irskog lanca je odgovorio da su im marže male i da ne troše na reklamu. Predsedavajuća odbora, laburistkinja Meri Kreg, prokomentarisala je da se kupcima tako šalje poruka da majica ne vredi više i da onda nije čudo što se tretira kao stvar za jednokratnu upotrebu.

Profesor sa Londonskog modnog koledža Dilis Vilijams rekao je poslanicima da majica proizvedena po ekološkim standardima i u pravičnim uslovima rada ne može da se proizvede ni za šest funti, a kamoli za dve.

Britanci godišnje bace garderobe u vrednosti od 140 miliona funti i kupuju više odevnih predmeta od bilo koje druge evropske nacije. Svake nedelje kupe 38 miliona komada, a 11 miliona bace u smeće. U proseku godišnje u ormare unesu 26,7 kilograma nove odeće, više nego duplo u odnosu na Šveđane koji kupe 12,6 kg. Modnu mašineriju manje hrane i Nemci (16,7 kg) i Italijani (14,5 kg), navodi se u izveštaju.

Posledice po životnu sredinu i društvo su ogromne. Procenjuje se da tekstilna industrija, jedna od pet najprljavijih, godišnje emituje 1,25 milijardi tona ugljen-dioksida, dok u okeane izbaci 20 do 35 odsto sve plastike koja tamo završi. Da bi se proizveo kilogram pamuka, dovoljan za jednu majicu i farmerke, potroši se između 10.000 do 20.000 litara vode.

Proizvodnja se često obavlja u surovim uslovima rada u Velikoj Britaniji i siromašnim zemljama „trećeg sveta”. U izveštaju odbora za ekologiju iznete su kritike i na račun uslova rada u fabrikama. Predloženo je da potrošačima budu dostupni podaci o tome ko je proizveo odeću i u kakvim uslovima. Otkako je 2013. godine 1.100 radnika stradalo u rušenju tekstilne fabrike u Bangladešu, gde se šilo uglavnom za evropske potrošače, raste pritisak na kompanije da transparentije prikažu lanac dobavljača.

Takođe se traži zabrana spaljivanja i bacanja neprodate odeće. Luksuzni brend „Barberi” je prošle godine šokirao mnoge kada je objavio da je spalio neprodate odeće, tašne i parfeme u vrednosti od skoro 30 miliona funti da bi zaštitio brend i sačuvao ekskluzivnost. Upućeni kažu da je spaljivanje neprodate robe najprljavija javna tajna modne industrije i čak su pohvalili „Barberi” zbog otvorenosti, jer drugi obično ne objavljuju podatke.