Najjači kada gubi

Laslo Đere je za sedam dana ušao u tenisku elitu, a za sedam minuta pobedničkog govora u Riju osvojio srca celog sveta. Za dečaka iz Sente pročulo se još 2012, kada je stigao među najbolje juniore sveta, ali je potom ostao u senci. Do prošlonedeljnog trijumfa, kada je prvi posle Novaka Đokovića ušao u finale nekog ATP turnira iz serije 500, o Laslu se nije znalo gotovo ništa. Čak ni da je te davne 2012. ostao bez majke, a krajem prošle godine i bez oca. Ni ono najvažnije, da se nikada nije predavao, želeći da roditelje učini ponosnim.

Ko je pratio njegove ranije rezultate mogao je da primeti neobičnu otpornost na gubitke. Češće nego bilo ko dobijao je mečeve u kojima je gubio set i mnogo puta ostajao čeličnih nerava u taj-brejku. Ko ostane na nogama posle velikih gubitaka, manje lakše podnosi.

U poteri za uspesima jednog Novaka Đokovića, hiljade mladih tenisera je uzalud trošilo nade, ambicije i nemali kapital svojih roditelja. Kroz juniorsku konkurenciju, troškove trenera, opreme i primamljivih kampova, nekako se i prođe, a onda, po rečima jednog oca, „počinje prodaja nekretnina”. Niko bez tuđe, a pre svega roditeljske pomoći, nije mogao da preskoči tu barijeru, iza koje tek sledi neizvesnost jer povrede i padovi čekaju iza svakog ugla.

Više od titule u Rio de Žaneiru, osvojene briljantno i bez izgubljenog seta, dalje od skoka među 40 najboljih na svetu odjeknula je bol koju je reprezentativac Srbije čuvao od medija i kolega, da je podeli u trenutku kada je ispunio očekivanja roditelja. Čekao je da se – prvi put pred tolikim brojem gledalaca i kamera – zahvali najzaslužnijima, onima kojih više nema:

– Pokušao sam da uživam u finalu, ali sam istovremeno bio tužan. Od malih nogu sam naučio da život nije fer, ali boli to što ne mogu da podelim s njima uspeh kojem su posvetili svoje živote. Želim da inspirišem druge i pokažem da se i u takvoj situaciji može biti uspešan.

I uspeo je da dirne i nadahne ljude širom planete. One koji su ostali bez roditelja i one koji mogu da budu srećni što ih još imaju. Zablistale su suze na stadionu i kraj ekrana, usijale se društvene mreže na kojima su jednako divljenje iskazivali njegovi teniski prijatelji i rivali, kao i obični ljudi.

Laslo Đere je rođen 2. juna 1995. u Senti, gde i dalje živi. Tih i skroman, sa skupim osmehom, kaže da mu je najdraži hobi – kuvanje. Od ove sedmice je drugi reket Srbije, po mnogo čemu drugi iza najboljeg, pa i po popularnosti koju je stekao na svoj način. Posle sedam godina bola i sedam minuta na postolju. Neće ga popularnost promeniti, kao što ga ni povreda u finalu nije sprečila da iz Rija krene pravo u Sao Paulo, na sledeći zakazani turnir. I da tamo pobeđuje u iscrpljujućim uvodnim mečevima, uprkos izgubljenim setovima...