Nebo je granica mog pozorišnog izraza

Mnogo mi je važniji proces istraživanja od konačnog rezultata, da se pronalaze nove tačke koje nas povezuju u pozorišnom, ali i svakom drugom smislu. Nebo je granica mog pozorišnog izraza..., kaže za „Politiku” Imanuel Šiper, dramaturg trupe „Rimini protokol”, koji je proteklih dana bio gost Beograda. Bitefovska publika i te kako poznaje rukopis švajcarske trupe „Rimini protokol” koja je osvojila gran-pri „Mira Trailović”na poslednjem 52. izdanju ovog festivala sa predstavom „Zaostavština, komad bez ljudi”. Njeni autori Štefan Kegi i Dominik Iber su i dobitnici 41. Politikine nagrade za najbolju režiju na 52. Bitefu.

Nenametljivi Imanuel Šiper održao je u okviru dvodnevnog gostovanja na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu predavanje naslovljeno sa „Relacione dramaturgije i inscenirana postdemokratija”. Predavanje, ujedno, predstavlja početak nove programske linije „Platforma” nacionalnog teatra koji je bio Šiperov domaćin, a koja će se baviti edukacijom profesionalaca iz oblasti izvođačkih umetnosti, kao i edukacijom publike. Tokom Šiperovog predavanja gledaoci su mogli da se upoznaju sa praksom trupe „Rimini protokol” kao i sa načinom rada na njihovoj produkciji: tetralogiji „Država 1–4” koja je realizovana u saradnji sa četiri pozorišta i jednim izlagačkim prostorom. Šiper je tokom dvočasovnog izlaganja govorio o njihovoj praksi i specifičnom pristupu savremenoj izvođačkoj umetnosti.

– Nekoliko je razloga zašto sam u Beogradu. Naša trupa „Rimini protokol” je tokom prethodnog perioda sa nekoliko predstava gostovala na raznim festivalima na ovim prostorima. Druga veza bio je svetski kongres Međunarodne federacije za pozorišna istraživanja koji je prošlog leta održan u Beogradu na kojem sam učestvovao. I treći, nedavna konferenciji u Parizu povodom stvaranja evropske mreže pozorišnih studija na kojoj sam sreo Ivanu Vujić. Dakle, u više navrata boravio sam u Beogradu i svaki put iznova sam bio impresioniran značajem pozorišta u srpskoj kulturi, kaže Šiper na koga su poseban utisak, kako kaže, ostavili Beograđani koji su otvoreni, srdačni ljudi. Prošetao je Knez Mihailovom ulicom, Kalemegdanom... saznao ponešto o srpskoj istoriji i bio zapanjen koliko se malo o burnoj prošlosti sa ovih prostora na zapadu zna. „Mi zapravo o vašoj prošlosti, poprištu raznih događaja ne znamo gotovo ništa, a to je prava šteta”, sa žaljenjem konstatuje Šiper.

Trupa „Rimini protokol” godinama unazad bavi se sociopolitičkim temama na polju audio-vizuelnih umetnosti. Njihov pristup dokumentarizmu podrazumeva novo formulisanje realnosti posredstvom umetničke transformacije, a materijal za svoja dela najpre traže u problemima „običnih” ljudi, a u njihovim predstavama često nema profesionalnih glumaca.

– U poslednje vreme bavimo se u velikoj meri pozorištem na ivici onoga što bi teatar mogao da bude. Recimo, fokusiramo se dosta na publiku i pokušavamo da joj damo šansu da uđe u tuđe cipele, da drugačije posmatra svet oko sebe. Koristimo i dokumenta i dokumentarni pristup, sa druge strane to je i u izvesnom smislu klasičan pristup pozorištu, da se na događaje, pojave, ličnosti gleda iz tuđe perspektive. I u starom grčkom teatru bilo je važno da se sa strane uđe u tuđu perspektivu i da se tako do kraja razume neka druga osoba, objašnjava Šiper sa kojim smo razgovarali uoči predavanja u Narodnom pozorištu u Beogradu i dodaje:

– Dokumentarni teatar se naravno razvija u različitim pravcima. Postoji, recimo, trend da se pozorište na izvestan način vraća unazad, u smislu da se udaljava od dokumentarnog i ponovo vraća klasičnom pristupu. Ono što je nama važno jeste istraživanje. U „Rimini protokolu” zapravo sprovodimo duge faze istraživanja da bismo se što bolje upoznali sa materijom koju obrađujemo. Danas, u vreme kada je propaganda jako aktivna i zapravo glavna vest, važno je da znamo, umemo da čitamo dokumenta na određeni način. Da sami stvaramo sliku šta je istina koristeći različita dokumenta i kritičko i sopstveno razmišljanje.

Imanuel Šiper, predavač i istraživač na nekoliko univerziteta i umetničkih akademija u Nemačkoj i Švajcarskoj, kako nam otkriva, i sam je bio izvođač. Jedno vreme bavio se i nezavisnim produkcijom, onda ga je u izvesnom trenutku pozvao direktor pozorišta u Hamburgu i rekao mu da bi bilo lepo da dođe u njihovo pozorište i da radi kao dramaturg. Ni tu se Šiper nije zaustavio budući da se ogledao i u domenu dizajna, scenografije… Doktorirao je na temu „relacionih dramaturgija” na Univerzitetu Leuphana u Luneburgu, a predaje studije performansa i dramaturgije na departmanu za Umetnost i društvene promene u Hamburgu.