Planeta kao prošireni zavičaj

Mnoge škole, obdaništa i bolnice širom sveta izgrađeni su humanitarnom pomoći bogatih zemalja, kao i mnogi infrastrukturni objekti. Da li je tu reč o čistom altruizmu, humanoj želji bogatih da olakšaju i ulepšaju život siromašnih, kako misle jedni, ili je to nova varijacija maskirane interesne kupovine naklonosti, ulog u stvaranje povoljne atmosfere za uspostavljanje budućeg neokolonijalnog odnosa?

Nasuprot opštem uverenju o solidarnosti siromašnih i egoizmu imućnih, istraživanja su dala obratne rezultate: imućniji građani su solidarniji i nesebičniji od siromašnih. To začuđuje samo na prvi pogled – pri elementarnoj ugroženosti glavna i gotovo jedina briga je opstanak porodice. Godine 1969. u rudniku uglja u Kaknju, u vreme kad su ionako mizerne rudarske plate kasnile mesecima, rudari su krali hleb od svojih drugara da bi ga poneli deci. A rudari su simbol solidarnosti.

Izvesno je da osećaj solidarnosti igra znatnu ulogu u pomoći koju bogati pružaju siromašnima. Svi „kojima pretiče”, da upotrebimo staru narodnu sintagmu, osećaju potrebu da pomognu ugroženima, i ne samo ljudima, već i ugroženim životinjama. To je iskonska psihološka potreba – osećaj da su humana, nesebična bića. Odakle onda vajkadašnja sumnja u tu nesebičnost, uverenje da se iza nje krije neki interes, ako ne trenutni, onda dugoročni. „Ništa se ne radi i ne daje za ništa”, kaže drevni folklorni idiom. Istorija je obilato potvrdila opravdanost sumnje u ljudsku anđeosku dobrotu – nesebična pomoć često je bila maska iza koje su se krili politički i ekonomski interesi. „Čuvaj se Danajaca i kad ti darove donose!” – ne sažima samo gorko iskustvo Trojanaca, već je opšte iskustvo. No, ako su nekad na globalnoj sceni bili kolonijalni, a potom neokolonijalni odnosi, šta je danas prikriveni interes moćnih?

Politikolozi smatraju da su oduvek, pa i danas, na sceni isti politički i ekonomski interesi, samo što su sada, za razliku od nekada, mnogo diskretniji – sredstvo meke a ne tvrde moći. No, ova tema je prevashodno u domenu i kompetenciji političara i ekonomskih planera, savremenog političko-ekonomskog inženjeringa. Ovde ćemo posvetiti pažnju jednom relativno novom fenomenu, socio-psihološkom aspektu pomoći koju bogate države pružaju siromašnima. Da bismo razumeli taj naoko sporedan i uzgredan, a u suštini strateški aspekt, moramo da preispitamo standardno, uobičajeno poimanje državnih granica.

Sliku neke države stvaramo na osnovu određenih parametara, od kojih su neki dinamični (stanje privrede, saobraćaja, kulture...), a neki statični (geopolitički položaj, veličina teritorije...). Ova podela počela je da zastareva još pre stotinak godina, otkad su železnički, automobilski i avio-saobraćaj postali masovno dobro; sve više je pojmovna inercija. Kako to kad su još fiksirane državne granice?

Ako milioni Amerikanaca, Nemaca, Francuza, Japanaca i žitelja drugih imućnih država letuju i zimuju, a sve češće provode i vikende u drugim zemljama i sa željom da upoznaju što više predela i naroda, njihova zemlja više nije samo zemlja u kojoj su se rodili, već sve više i drugi delovi sveta, srazmerno njihovoj platežnoj moći i zovu znatiželje. Svi putevi, pruge i aerodromi koje masovno koriste Amerikanci, Nemci, Francuzi, Šveđani, Japanci... u sve većoj meri su i američki, nemački, japanski... To isto važi i za restorane i hotele, benzinske pumpe i prodavnice namirnica; za lepotu i čistoću usputnih predela, za opremljenost bolnica i kvalitet zdravstvenih usluga; za kvalitet vode i vazduha... Životna sredina imućnih još je prevashodno zemlja u kojoj žive i rade, ali to su sve više i zemlje u kojima tokom godine borave ili kroz koje prolaze. Njihova životna okolina postaje ceo svet. Fenomen sve masovnijeg i sve češćeg prisustva bogatih širom sveta nazvao bih globalnom ili planetarnom zavičajnošću bogatih naroda. To je posledica nove planetarne paradigme – atmosfere saradnje umesto sukobljavanja. Modus vivendi postaje informativno, privredno i kulturno umrežavanje.

Drugim rečima, ne samo da su sve bliži, već se uveliko prepliću nekad sasvim oprečni motivi – interes i humanizam. Već ne možemo reći da veću asnu od pomoći siromašnima imaju bogati, dobit je obostrana. A sa porastom standarda planetarna zavičajnost će sve više važiti za sve narode. Ako je, da parafraziramo Maršala Makluana, za imućne narode ceo svet već danas globalno selo, to sve više postaje i za čitavo čovečanstvo. Sve gušća mreža puteva i sve brža i jeftinija putovanja ubrzavaju trenutak kad geslo jedan smo rod (gens una sumus) neće biti želja već stvarnost. Svi ćemo se svuda osećati kao kod kuće.

Književnik i publicista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista