Dozvolimo misli da izroni

Živimo u vremenu brzine i količine informacija. Neprestano nas presreću i nameću nam se. Čak i kada se pokušamo sakriti od njih, nađu nas. Kao neki biohemijski otrov bez ukusa i mirisa, a sa razarajućom snagom uništenja. Možemo li se spasti? A što ih je više, smanjuje se dužina i značenje njihovog trajanja. Zakon ponude i tražnje besprekorno deluje, zar ne. Da li smo nekada pokušali da nabrojimo koliko smo ih u jednom danu čuli? Koliko njih smo uspeli da ponovimo narednog dana, naredne nedelje?

Sve više je njih. Sve manje je nas. S njihovom brzinom i količinom, sve manje je vremena i prostora za misao, za suočavanje ideja, za smisao, za dragocenu pauzu. Ishitrene odluke kobno nas kažnjavaju. Sunovrati u ambise iz kojih se teško možemo vratiti kao pojedinci i kao nacije umnožavaju se.

Da li se sećamo kada smo oslušnuli tišinu u kojoj su nam se nepremostivi sukobi raspleli? „Ne pratim vesti ovih dana… što manje znam, jasnije mi je šta se stvarno događa,” odgovorila sam ovih dana svome drugu koji me je upitao šta mislim, kako će se završiti jedna od niza kriza s kojom živimo, izbliza ili izdaleka. Brzina i količina informacija o toj ili nekoj drugoj krizi zamagljuje nam vizuru. Kao u oluji u kojoj snaga, brzina i količina kišnih kapi zamagljuju stakla na kolima koja ni najbolji brisači ni rashladni uređaji ne uspevaju da pobede. I onda, stanemo, sakrijemo se, sačekamo da oluja prođe.

Pokušajmo da oslobodimo jednu godinu, jedan mesec, jednu nedelju, jedan dan, jedan sat, jedno trajanje za pauzu od informacija. Dozvolimo svakoj misli da izroni i pokaže nam svoj raison d'être. Suočimo ih. Sačekajmo. Dajmo im vreme za vrenje. Ne žurimo u kiselo vino i kobne ishitrene odluke. Strpimo se za vino sa punim bukeom.

Pokušajmo da oslobodimo jednu godinu, jedan mesec, jednu nedelju, jedan dan, jedan sat, jedno trajanje za pauzu od informacija, a postojanje sa dragim nam ljudima, onima koje znamo, ili koje nam je sudbina podarila dok čekamo na semaforu, u samoposluzi, kod lekara… Okrenimo se jedni drugima. Oslušnimo se. Poslušajmo se. Pogledajmo se. Dodirnimo se. Pokušajmo da ne dozvolimo lavi informacija da nas zatrpa.

Mudrost predaka nas uči „Što je brzo, to je kuso”. Imamo li prilike da poslušamo „mudrosti predaka”? Imamo, nego šta nego da imamo. Mlada studentkinja, odlazeći u grad na studije, s ljubavlju je obećala svojoj baki da će za svaki raspust doći kod nje na domaću supu i na razgovore sa njom. „Hoću da slušam tvoje priče, bako.”

 Možemo se spasti.

Profesor Univerziteta na Floridi

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista