Odelo za školu, slet i poselo

Posle više od dvadeset godina, školske bluze i kecelje se vraćaju – doduše samo na mesec dana – u galerijski prostor Pedagoškog muzeja, da podsete kako su đaci nekada bili obučeni dok su sedeli u učionicama.

Tim povodom sašiveno je tridesetak modela koje će mali i veliki manekeni „prošetati” večeras pred posetiocima u dvorištu zgrade u Uzun-Mirkovoj ulici u Beogradu, tokom manifestacije „Noć muzeja”.

Mr Ljiljana Stankov, viši kustos muzeja, potrudila se da one koji se rado sećaju školskih dana, strogih profesora i naravno uniformi, podseti da su nekada „izgledali kao pravi đaci”, a onim mlađim, eventualno i dizajnerima, da ponudi inspiraciju da smisle nešto moderno i zgodno što bi moglo da se nazove nekim učeničkim obeležjem.

– Osamdesetih godina prošlog veka kecelje su se nekako izgubile u svim onim dešavanjima. Nisu zvanično ukinute, ali niko nije bio kadar da ih održi u vreme štrajkova i dana kada deca nisu išla u školu. Ipak, pogledajte inostrane škole, tamo uniforma nikome ne smeta. Naprotiv, mladi je nose zbog tradicije i prestiža. Zato i mislim da bi neki daroviti kreatori mogli sada da osmisle neki deo odeće koji bi učenici nosili u učionici i razlikovali se od vršnjaka iz susedne škole – kaže mr Stankov.

Izložba u Pedagoškom muzeju se zove „Da li za školu, slet il’ poselo, važno je bilo lepo odelo” i njome je obuhvaćen period od sredine 19. veka do tih pominjanih osamdesetih godina prošlog veka kada su plave kecelje završile svoj mandat.

– Tu su i odela koja su đaci oblačili za priredbe, na školskim svečanostima, proslavi Svetog Save, ali i na sportskim takmičenjima i drugim udruženjima. Tu su i sokolske uniforme, dresovi gimnastičkog društva iz Kragujevca iz 1906. godine, pa odeća pripadnika Jadranske straže, skauta, planinki i izvidnika, pionira iz posleratnog perioda – pobraja naša sagovornica. – Biće tu i mornarskih odela iz osamdesetih godina devetnaestog veka koja su bila vrlo moderna u Evropi, da bi kasnije dvadesetih-tridesetih godina prošlog veka čak ušle i u đačke ormare i postale rado nošene uniforme. Otud mnogobrojne belo-teget kombinacije.

Jeste da su evropski modni vetrovi oduvek duvali i u našim krajevima, ali mr Ljiljana Stankov podseća da smo mi voleli i svoju tradicionalnu odeću. Tako su 1847. godine đaci Liceja, koji je bio najviša obrazovna ustanova, osnovali svoju Družinu mladeži srpske i još tada počeli da nose narodnu nošnju, da vraćaju narodno odelo i oblače „dušanke”, duže jakne sa ukrasima. „Dušanke” su odraz vraćanja nacionalnoj istoriji i caru Dušanu, kao i „lazarice”, nazvane tako u znak poštovanja kneza Lazara, kao što su Mađari imali svoje „atile”.

Kustos podseća da će ova izložba o školskim uniformama pokazati i kako se nekada živelo u malim i velikim gradovima.

– Država je uvođenjem uniformi htela da pokaže gde ko tačno pripada, kojoj školi, čime se bavi. Između dva rata dečaci i momci su nosili kačkete, mada su bile dozvoljene i šajkače, a devojčice i devojke – crne ili teget beretke. Oznaka gimnazije su bile trake, specifične za svaku posebno. Stručne škole su imale svoje znake, zupčanik ili detalj koji ukazuju na zanimanje. Po tome su se prepoznavali u gradu. Učenicima je zimi do sedam bilo dozvoljeno da izlaze u grad, a leti do osam sati. Posle tog vremena su morali da budu u pratnji svojih roditelja ili da imaju posebnu dozvolu školskih vlasti da mogu da budu van kuće tako kasno – podseća mr Stankov.

Tokom dana su imali mnogo obaveza u školi, sa svojim sportskim i ostalim družinama, tako da im uveče nije ni bilo do provoda.

– Bili su kontrolisani i na letnjem raspustu. Lična svedočenja koja sam slušala su neobična za ovo naše vreme. U Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu, đaci su rado išli u bioskop. Znalo se koji su filmovi bili njima namenjeni, ali su oni voleli da se iskradu i odu da vide i ponešto drugo. Školske vlasti su im doskočile kada su videle da je to učestalo, tako što su posle filmskog žurnala palili svetlo u sali da vide ima li maloletnih uljeza u publici – prepričava svoja iskustva mr Ljiljana Stankov.

Posle Drugog svetskog rada su kecelje, iako na fotografijama deluju bogato, bile skromne, bez kaćiperstva, jer je đacima govoreno da su tu da uče a ne da pokazuju iz koje su porodice i jesu li bogati. Uniforme su ublažavale socijalne razlike, Savez pionira je okupljao neke nove klince, prvo su nosili marame, a kape su po kratkom postupku skinute sa glava mladih „jer su bile odraz bivšeg režima”.

Ni revije, ni modela, a ni eksponata na izložbi, ni sada a ni u principu ne bi bilo bez muzeja, depoa, ljudi koji donose dragocene stare fotografije, vrednih kustosa. Uz to, mr Stankov posebno pominje krojačicu Dušicu Marković koja se na razne načine dovijala da sašije sve modele, da nabavi tkanine koje bi podsetile na one starinske, čoju, ali i rastumači koja je to boja „zatvorenosigava”.