Dvoboj Buš–Obama

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 16. maja – Odnos Amerike prema svetu i sveta prema njoj mogao bi da bude osetno drugačiji ako njeno kormilo preuzme Barak Obama – teza je pojedinih analitičara, koja se juče potvrdila u žustro ispoljenim razlikama spoljnopolitičkih pristupa ilinoiskog senatora i aktuelnog šefa Bele kuće. Jaz između njih dvojice mestimično se činio, pri tom, velikim kao onaj koji razdvaja mir i rat, ili bar praktičnost i ideologizaciju.

Džordž Buš je, ukratko, juče u Izraelu osporio Obaminu spremnost da dijalogom rešava sporove sa američkim protivnicima. Takva težnja je, po predsedniku, ravna svojevremenoj popustljivosti pojedinih političara prema nemačkom nacizmu.

Iako nije imenovao Obamu kao takvog, dobro informisana javnost je lako prepoznala da je mislio baš na njega i njegovu iskazanu volju da pregovorima sa Sirijom i Iranom pokuša da smiri situaciju na „proširenom Bliskom istoku”, dodatno uskovitlanu američkom jednostranom invazijom 2003. na Irak. Takvim jučerašnjim istupom, Buš je uskovitlao i ovdašnju, već jako uzburkanu, političku scenu. Direktno se umešao u izbornu trku za mesto koje napušta praćen rekordno niskim rejtingom, a ujedno je, kako su mu odmah prebacili opozicioni demokrati, prekršio pravilo da se nastupi državnika u inostranstvu ne koriste u partijske (republikanske) svrhe i „opanjkavanje” domaćih neistomišljenika.

Smisao Bušovog napada bio je, kako procenjuje i „Njujork tajms”, da neželjenog mogućnog naslednika predstavi kao „slabića” u borbi protiv terorizma i tako ojača konkurentnost republikanskog predsedničkog kandidata Džona Mekejna. Dotični je hitro podržao predsednikove žaoke na račun potencijalnog rivala…

Obama je kao lažne odbacio učestale optužbe na njegov navodni manjak patriotizma (pri čemu su se kritičari pozivali i na to što na reveru ne nosi značku sa američkom zastavom i na „zapaljive” izjave njegovog bivšeg sveštenika). Prethodno je već izjavio da „istrajno odbacuje pristupe po kojima svaki nagoveštaj strategije, koja uključuje diplomatiju, tretira kao akt mekušca ili predznak predaje ili nevoljnost da se pobedi terorizam”.

I niz drugih demokratskih prvaka osudio je predsednikovu prozivku, kakvu je on ranije koristio i za napade na protivnike rata u Iraku, za koji se kasnije utvrdilo da je poveden neosnovanim povodima. To što je Buš učinio u Izraelu „ispod je nivoa dostojanstva njegove funkcije”, ocenila je predsedavajuća Predstavničkim domom Nensi Pelosi. Obamu je „u zaštitu” uzela i njegova stranačka konkurentkinja Hilari Klinton, ali uz napomenu da bi ona „bolje” (od njega) izašla na kraj s republikancima…

Obama je već u nekoliko navrata kritikovao Bušov pristup kao isključiv i da je nedovoljnim razumevanjem za interese i potrebe drugih oštetio međunarodni prestiž SAD. Svoje zalaganje za dijalog kao važan metod u rešavanju spoljnopolitičkih sporova obrazložio je i postupcima pojedinih ranijih predsednika kao što su bili Džon Kenedi, Ronald Regan (u kontaktima s bivšim SSSR-om) i Ričard Nikson (s Kinom). Rekao je i da gaji veliko poštovanje prema pragmatičnosti Džordža Buša starijeg (oca sadašnjeg predsednika), a da i sada „treba da bodrimo aktere na razmišljanje o praktičnim a ne ideologizovanim pristupima”.

Podsećajući da je u ranim devedesetim među republikancima i demokratama bilo nesloge i oko toga da li protiv ondašnje Jugoslavije treba da se izvede „humanitarna intervencija” (do koje je došlo kasnije u mandatu Bila Klintona), komentator njujorškog dnevnika zaključuje da Obama racionalno sebe svrstava u „realiste koji veruju u postizanje sporazumnih rešenja”. Podseća, dodaje autor, i na Harija Hopkinsa (diplomatskog savetnika demokratskog predsednika Franklina Ruzvelta) i na Džejmsa Bejkera (šefa diplomatije republikanca Buša starijeg) koji su davali prednost praktičnosti nad ideologizacijom, karakterističnu za dve poslednje administracije – i Buša mlađeg i Klintona.

Ovako ili onako, tek obe aktuelne verzije tih „dinastičnosti” vide u Obami – prevratnika. Čoveka koji bi, ne samo kao prvi crnac na čelu države, uneo originalnosti, kao što su povećane doze praktičnosti i razumevanja za neistomišljenike, koje nisu sadržali njihovi kursevi…

Analizama vrlo neizvesnih mogućnosti pojedinca da suštinski promeni politiku supersile posvećeni su i strani stratezi. Analitičar londonskog „Gardijana” im se priključuje podsećanjima na Obamine memoare u kojima je oživeo uspomene na period kada se kao šestogodišnjak obreo u Indoneziji (za čijeg državljanina mu se majka, Amerikanka, udala posle razvoda sa Obaminim ocem Kenijcem).

Citira, tako, delove iz kojih se vide američka mešanja u unutrašnje stvari te zemlje, pa konstatuje da je Obama „jedini (američki predsednički) pretendent koji je rastao u zemlji s masovnim političkim represijama i sa uvidom u cinizam američke imperije”. Navodi se i da ga je majka podučavala da se uzdigne iznad „smese neznanja i arogancije koje Amerikanci često ispoljavaju u inostranstvu”…

Sve rečeno čini Obamu jednim od najoriginalnijih fenomena u novijoj ovdašnjoj pa i globalnoj istoriji. Mogao bi da originalnost poveća ako postane prvi crnac na čelu SAD. Bude li mu to uspelo, čeka ga još veća i još teže ostvarljiva originalnost, koju najavljuje – promena šablona Vašingtona…