Zašto Bugari ćute

Mi inostranstvo zovemo sve što je dalje od Slovenije, Mađarske, Rumunije i Bugarske. Geografski nikad bližih naroda a nikad većih razlika. Ipak, kako god da se izgovori ime Sofija, ne može se umanjiti otmenost tog imena.
Uvijek sam zamišljala da ljudi koji žive u tom gradu, nekim nepisanim zakonom, moraju biti lijepi, odvažni, gordi u najmanju ruku.

Kao dijete mislila sam da gospođa Loren sigurno živi u tom gradu. Nekako mi se logično činilo, Sofija iz Sofije.

Spletom porodičnih okolnosti dođoh u glavni grad Bugarske u proleće prije dvije godine. Na putu od aerodroma do grada, kroz prozor taksija posmatram zgrade, ulice, ljude. U gradu ima monumentalnih građevina, velikih parkova, dosta zelenila i lijepih crkava.

Već prvog dana, gledajući ljude, njihov način oblačenja i izbor garderobe, uočila sam da je vrijeme stalo. Ovde je još 1980. godina.
U brojnim buticima najnovije kolekcije iz cijelog svijeta. Sve isto što ima u Parizu ima i u bugarskim šoping molovima. Ne znam ko to kupuje, kad se na ulicama uglavnom može videti stajling iz prošlog veka. Furaju se mini valovi.

U Sofiju sam ponovo došla u leto sledeće godine. Čini mi se da nigde nisam videla zatvorenije ljude nego tamo. Ta zatvorenost se u svemu ogleda. U pogledu koji je redovno skrajnut, u držanju glave koja je oborena, u govoru koji je nerazgovetan i ograničen na samo ono što se mora reći.

Slučajna komunikacija u prolazu, na ulici, liftu ne postoji. Čak ni u radnjama, osim šture ljubaznosti trgovaca.

Gotovo je nezamislivo čuti reči hvala, molim, pardon, sori…

Taksisti namršteno ćute i kad god mogu naplatiće vam više. Izlazila sam u društvu mlade žene za kojom bi se u Beogradu svi okretali kad prolazi gradom ali u Sofiji toga nema. Niko je i ne pogleda, iako je perfektno dotjerana, mlada, lijepa. To Bugare izgleda nimalo ne tangira.

Tuđa ljepota, estetika, sve te fine stvari ne provociraju ničiji pogled u Sofiji . To nigde nisam videla. Mi kada smo izlazili vani uvek smo oblačili najbolje što smo imali. A ovde, bar sam takav utisak stekla, svaka stota devojka je moderno obučena i uredno frizirana. Doduše, neke su imale napumpana usta.

Pitala sam ljude koji rade sa Bugarima a koji su zaposleni u bolje stojećim, evropskim firmama čije je sedište u Sofiji, kakvi su njihovi maniri.

Da li su oni komunikativniji?

Kažu da je razlika veoma mala u odnosu na njihove zemljake koje viđam svakodnevno na ulicama. Introvertnost im je zajednički imenitelj.
Pitam Bugarku, spremačicu u stanu, zašto ne vole da uspostavljaju kontakte, a ona veli da su naučeni da svako gleda svoja posla. Da imaju što manje kontakata bilo s kim, bez obzira odakle dolazi. Taj zadatak nekad im je dala država i to će se teško promeniti bez obzira na manire iz EU koja ih je primila.

Pomirim se sa ovom osobinom naših komšija i više ne obraćam pažnju.

Tako danima ćutim hodajući po gradu, buticima, restoranima, takoreći k'o mumija. Jednom u marketu sretoh našu zemljakinju  koja živi s porodicom u mom komšiluku. Upoznale smo se koji dan ranije. Na trenutak bi mi drago, neko naš!
U dahu je izgovorila pozdrav i rekla da je dojurila da nešto kupi za djecu a onda ne spuštajući povišen ton (dreku) bez stanke nastavila miting.

Cijeli prostor marketa je zvonio od njene priče. Uz to je naravno, kao senf na viršli, išla gestikulacija i afektiranje što je podsećalo na vetrenjaču u punoj brzini.

U njenom izlaganju nije bilo zareza a kamoli tačke nakon 10 minuta „štepanja boda singerice” a ja sam glavu osjećala kao bubanj veš mašine na programu centrifuge. Jedva se odvojih nekako i napolju sam poluglasno rekoh; „kako je divno komunicirati s Bugarima”!
Sve u miru i tišini. Mozak se odmara. 

Već sutradan vraćam sliku naših ljudi na ulicama gradova. Naše lijepe omladine, nasmejanih lica koji svakog časa zapodenu razgovor s neznancem.

Mislim da bez obzira na sve preživljene nevolje mi smo spremni na svaku radost kad zamiriše u vazduhu. Sad znam. 

Neda Kozomara