Dobar, loš i zao

Ta južnoitalijanska mafijaška „hobotnica” toliko je čvrsto uvukla lokalno stanovništvo u svoj stisak korupcije, kriminala, siromaštva, zapuštenosti, da je taj okom nevidljivi a snažni stisak mogao da se tumači čak kao urođeno, normalno stanje u svakodnevici svih likova u filmu „Dogman” Matea Garonea. Mogao, da nije onih scena ljudske dobrote oličene u Marčelovom odnosu prema psima i ćerki i unutar skromnog doma.

Pomenuti Marčelo (Marčelo Fonte, nagrađen kanskom „Palmom“ i „Evropskim oskarom“) glavni je junak ovog Garoneovog filma u kojem atmosfera, okruženje i odnosi među (isključivo muškim) likovima povremeno podsećaju na Leoneove „špageti vesterne” stvorene, recimo, u nekoj vrsti postapokaliptične ere.

Još jedan dobar film iz Garoneove kuhinje u kojoj je svojevremeno „skrčkana” i hiperrealistička „Gomora”. I u „Dogmanu” se autor drži realnosti, ali joj povremeno dodaje i zrnce bajkovitosti, a scene brutalnosti servira uz tačno izmerene doze humora koje gledaocu prijaju.

Radnja filma smeštena je u jedno zapušteno i napušteno, u filmu neimenovano primorsko predgrađe (snimano u Vilađo Kopola) u koje „šerifi” retko zalaze, a u kojem se životari od sitne prodaje droge, obijanja stanova i preprodaje ukradenog nakita u lokalnoj zlatari za sitne pare. Garone nas postepeno upoznaje sa tim mačoističkim svetom što obitava duž jedne ulice na granici sa peščarom, najčešće u lokalnom „salunu“, jednoj jedinoj tratoriji u bližoj okolini. Svako je svakom prijatelj, a pravog prijateljstva nema. Tu je i „Dogman“, Marčelov salon za negu, a po potrebi i za čuvanje pasa, tih nemih svedoka ljudske brutalnosti, rđavosti i zla.

Čak ni u tom svom malom carstvu Marčelo – taj sitan i tih, beznačajni mali čovek koji bi da bude voljen od strane okoline gde dominiraju krupniji, bučniji i snažniji – ne može da vlada na miru. Čak i tu, u tom hramu ljubavi i ljudske topline, važi zakon jačeg. A jači je njegov antagonista, drugar iz detinjstva Simone (Edoardo Peše) – psihički nestabilan, lokalni siledžija što teroriše čitavo naselje, kojeg bi svi da se reše, ali će ta čast ipak pripasti slabašnom Marčelu.

Zašto i kako baš njemu, saznaćete kada pogledate ovaj film koji dobrim delom Mateo Garone kroji i kao film o osveti. Čak i kao film o borbi Davida protiv Golijata u kojoj su svi gubitnici. I dobar – Marčelo, i rđav – Simone i zao – ignorantsko i nezainteresovano, u sitan kriminal ogrezlo okruženje.

Film je inspirisan jednim davnim istinitim događajem, koji je koscenaristima Ugu Čitiju, Masimu Gaudiozu i Garoneu poslužio za dobro skrojenu i sigurnom rukom režiranu filmsku priču, sa izuzetnim doprinosom direktora fotografije Nikolaja Briela. Do sada malo poznati glumac Marčelo Fonte je od svoje uloge napravio pravo glumačko remek-delo, a njegov kolega Edoardo Peše svojim perfomansom siledžije pridodao sveukupnoj autentičnosti i dokumentarističnosti ovog novog Garoneovog filma o uticaju mafije na sablasne i nevine. „Dogmana“ ne treba propustiti u bioskopu.