Ko je pozirao za „Mona Vanu"

Obeležavanju petstote godišnjice od smrti Leonarda da Vinčija, zbog čega će tokom ove godine širom Ujedinjenog Kraljevstva trajati čak 12 simultanih izložbi na kojima će ekskluzivno biti prikazana 144 njegova crteža iz kolekcije britanske kraljevske porodice, pridružiće se na specifičan način i Pariz. Delo poznato pod imenom „Mona Vana”, crtež nage mlade žene rađen ugljenom, koji se vek i po nalazio u sklopu kolekcije muzeja Konde u zamku Šantili i koji je pre dve godine privukao pažnju javnosti, biće izloženo u francuskoj prestonici krajem godine i to najverovatnije kao delo Leonarda da Vinčija.

Naime, kako je pisao „Njujork tajms”, skica je već bila već pripisana Da Vinčiju onda kada je 1862. kupljena za pomenutu kolekciju ali to nikada do sada nije bilo nepobitno naučno utvrđeno. U to ime, ovim delom su počeli da se bave stručnjaci iz Luvra i prema saznanjima do kojih su došli, a što su nedavno saopštili, reč je o skici koja je svakako nastala u Leonardovom studiju, pri čemu postoje osnovani razlozi koji govore u prilog tome da je veliki majstor lično ujedno i autor, prenosi portal „Frans 24”. Istraživanja su trajala nekoliko meseci, tokom tog vremena u posebnoj laboratoriji rad je detaljno pregledan, datovan je u doba koje odgovara periodu u kojem je Leonardo živeo i stvarao i nakon mikroskopske analize zaključeno je da su potezi povlačeni u maniru levorukog čoveka, što takođe ukazuje na velikog italijanskog slikara koji je jedan od najpoznatijih levorukih stvaralaca. Ovaj crtež neformalno je nazvan „Naga Mona Liza” pošto je jedna od spekulacija i to da je crtež bio, zapravo, predložak za rad na njegovom najčuvenijem remek-delu – „Mona Lizi” – koje se čuva u Luvru i jedna je od njegovih najvećih atrakcija.

Ono što posebno privlači pažnju stručnjaka, kako piše „Gardijan”, jeste pitanje ko je bio model po kojem je Leonardo uradio ovaj rad, budući da se nagađa da je moguće da je reč o muškarcu. „To bi i ličilo na njegov pomalo iščašen smisao za humor”, podseća Džonatan Džons, kritičar ovog lista, sugerišući da je u slučaju „Mona Vane” reč o taštoj dami, donekle parodirano prikazanoj, što se može shvatiti i kao Leonardova prepredena interpretacija njegove omiljene „Đokonde”. Podsećajući da su i tu sliku, koju je Leonardo godinama gotovo opsesivno dorađivao i čuvao do svoje smrti 1519, mnogi doživljavali kao prikaz muškarca i da je obavija veo dvosmislenosti – do dana današnjeg suptilnom misterioznošću odišu i njen osmeh, i pogled, ali i krajolik naslikan u pozadini – Džons ističe da ne bi trebalo smetnuti s uma i da je atmosfera u Leonardovom studiju bila daleko od striktno heteroseksualne. Umetnik je dva puta bio optužen za homoseksualizam, što je bilo kažnjivo u Evropi njegovog vremena, a što može biti jedan od razloga zbog kojih je napustio Firencu da bi nastavio život i rad u Milanu. Upravo je tamo, kako piše Đorđo Vazari, „angažovao pomoćnika Salaija, naočitog čoveka, čak i gracioznog, kovrdžave kose, kojoj se Leonardo divio...” Budući da je leva ruka „Mona Vane” izrazito mišićava i da podseća na ruku Da Vinčijevog polunagog „Svetog Jovana Krstitelja – Bahusa”, izloženog u Luvru, vrlo je moguće da bi upravo Salai mogao da bude osoba koja je u ovom slučaju pozirala Leonardu.