Spomenici i grafiti

Nedavno su (ne)poznati počinioci crvenim grafitima išarali Pavelićevu porodičnu grobnicu na privatnom groblju u Madridu. Na grobnici, u kojoj su pored „poglavnika” sahranjeni i njegova supruga Mara, sin Velimir i kćer Višnja, iscrtani su komunistički simboli: srp, čekić i zvezda petokraka, uz ispisanu skraćenicu SKOJ na ćirilici.

Povodom ovog slučaja oglasio se odbor koji se brine o ostavštini Višnje Pavelić: „Osuđujemo ovaj vandalski čin. Svaka mrtva osoba ima pravo na označeno grobno mjesto, a živa na odavanje počasti svojim mrtvima. Neokomunistički izgrednici su grafitima oskrnavili i oštetili grobnicu i tako podsjetili na skrnavljenja i rušenja hrvatskih grobova i mnogih grobalja u djelovima Hrvatske i BiH nakon uspostave njihove Jugoslavije”.

Skojevci su se oglasili na svojoj fejsbuk stranici: „Grob zlikovca Ante Pavelića dobio je novi izgled. Prema međunarodnom pravu, fašistima i nacistima su nakon egzekucija bila spaljivana tela kako njihovi grobovi ne bi postali mesta okupljanja njihovih sledbenika. Nažalost, slučaj sa izdajnikom i zlikovcem Pavelićem nije takav. On je danas stecište okupljanja najreakcionarnijih elemenata iz Hrvatske. Danas, usled tenzija na Balkanu, zapadni imperijalisti žele čak da presele njegov grob u zemlju rođenja, u BiH, kako bi na taj način isprovocirali sve žrtve ustaškog terora i izazvali nove tenzije na Balkanu. Naša organizacija će pokrenuti kampanju sa svojim sestrinskim organizacijama u Španiji da se Pavelićev grob uništi!”

Dva dana kasnije pojavili su se crni grafiti u Spomen-parku streljanim antifašistima u Drugom svetskom ratu na šibenskom Šubićevcu u obliku ušatog slova „U” i kukastih krstova (svastika) ispisanih naopako, sa natpisom na glavnom zidu „Ovo za Madrid”.

Verovatno je u pravu „Višnjin odbor” kad prigovara rušenju ustaških spomenika po završetku Drugog svetskog rata, jer živeći u Hrvatskoj do devedesetih prošlog veka, nisam viđao takve spomenike. Ali sam viđao partizanske i antifašističke, posvuda. A onda su i oni ratnih devedesetih nestali. Po zvaničnoj hrvatskoj statistici porušeno ih je više od tri hiljade.

Onaj na Šubićevcu u Šibeniku jedan je od retkih koji su ostali čitavi. Na jednom od tri oskrnavljena spomen-kamena uklesane su reči: „Ako si zastao, daleki, neznani druže i pogled ti slučajno na ovo mesto pao, kamen i zemlja šaptat će poruku: za tvoje proljeće život sam dao!” Ispod tih reči uklesana su imena žrtava: Kresović Lazo Vujin, Kresović Stanko Spasin, Letunica Stevan Lazin, Mandić Jovan Todorov, Mandić Milan Stevanov, Matijević Miloš Savin, Mijalica Đuro Jovin, Mijalica Stevan Ilijin, Mišković Luka Vidov, Tomašević Obrad Savin. Streljali su ih italijanski fašisti 1942, a spomen-kamen postavljen je 1978. Dalmatinci po imenima nepogrešivo znaju da su sve žrtve sa ovog spomen-kamena Srbi. Sada su njihova imena prekrivena naopakom crnom svastikom. I druga dva spomen-kamena, sa imenima žrtava hrvatske nacionalnosti, takođe su oskrnavljena ustaškim i nacističkim simbolima. Poruka ispisana na glavnom zidu ne ostavlja dilemu zbog čega je to urađeno.

Sve vreme rata devedesetih bavio sam se razmenama tela poginulih između zaraćenih strana – srpske, hrvatske i muslimanske. Moto mi je bio (i ostao) da posmrtni ostaci svakog čoveka, bez obzira na to kojoj vojsci, narodu, veri i ideologiji za života pripadao, pripadaju njegovoj porodici. Iz rata devedesetih sa područja bivše Jugoslavije još se traga za posmrtnim ostacima više od 10.000 osoba. I dalje važi isti princip.

Smatram da je pogrešno grob ustaškog „poglavnika” šarati antifašističkim simbolima. Ni poruka autora pomenutih grafita nije mi jasna. Neupućeni bi mogli zaključiti da su mrtvi Pavelići bili antifašisti. Još veća greška bila bi oštetiti ili uništiti njegov grob od srpske ruke.

Akcija na ovim trusnim balkanskim prostorima uvek dovodi do slične ili još gore reakcije. I u početku ratova devedesetih (kao i onih ranijih) bejahu grafiti, transparenti i parole protiv drugih i drugačijih.

Tačno je da su na smrt osuđeni nacisti i fašisti (i mnogi pre njih) spaljivani ili sahranjivani na nepoznatim lokacijama da njihovi grobovi ne bi postali mesta hodočašća. Ali takav postupak je bio zakonom propisan, što znači da je iza takvog čina stajala država. Ako je Pavelićev grob postao mesto hodočašća, to treba da bude problem španske države, kao što bi, u slučaju prenosa njegovih posmrtnih ostataka u zemlju rođenja ili u zemlju čiji je „poglavnik” bio, trebalo da bude problem te države.

Mnogo bi bilo efektnije, edukativnije i civilizovanije kroz razne forme, koje pružaju savremene tehnologije, širiti istinu o njegovim zločinima.

Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista