Nema moralnog prava

Akademik Radomir Lukić, kao jedan od najvećih pravnika kod Srba, bio je veoma jasan na svojim predavanjima kad je pričao o moralu i njegovom odnosu prema pravu. To su dva potpuno odvojena pojma i moral uopšte nije podoban za sankcionisanje i „boravak” u normama važećeg normativnog poretka. Jer, sve ono što može da se sankcioniše automatski prelazi iz sfere morala u oblast normi pozitivnog prava. Moral se isključivo vezuje za svest svakoga pojedinca i unutrašnju sankciju, kao grižu savesti, a nikako za pravo. Ukoliko se neki nemoralni postupci ne mogu podvesti pod važeće norme, onda oni nikada ne mogu postati pravo. A ako mogu, onda gube oreol morala i prelaze u pravo.

 I na pitanju odnosa morala i prava, definicija prava koju sam neskromno postavio i koja je suprotna definiciji zvaničnog učenja o tom pojmu, veoma jasno dokazuje razmišljanja akademika Radomira Lukića koja se tiču samog morala. To znači da je pravo proizvod primene norme koji ima neposrednu materijalnu pravnosnažnost. Kod morala nema nikakvog „proizvoda” i podobnosti za sankcionisanje. Moral je neuhvatljiva kategorija za pravni poredak i blizak je sociologiji, religiji i pogledu na svet pa se ne može pravom ustrojavati.

Ako bi, nedajbože, sudije mogle da sude shodno moralu hrišćanskog društva, kako bi se presudilo licima islamske veroispovesti koja možda baštine neke drugačije moralne nazore. Moralno pravo odvelo bi nas u čist voluntarizam postupajućeg sudije, jer šta je moralno, a šta nije, to je unutrašnja stvar svakog pojedinca. Takvo sudstvo i pravosuđe koje bi funkcionisalo na principima „nečijeg morala” dovelo bi do svoje suprotnosti i do istinske nepravde zasnovane na proceni i oceni moralnih načela.

Akademik Radomir Lukić ispričao je na jednom svom predavanju anegdotu o svom članstvu u Komisiji koja je bila zadužena za „pregled” filmova sa pornografskom sadržinom. Rekao nam je da je nemoralno da on kao član te komisije ima privilegiju da se „sladi” ili „zgražava” zbog tih scena i da istovremeno to isto što je on video zabranjuje i drugome da vidi. Osim toga, pričao je, neke društvene grupe i pojedinci ne vide ništa loše u tome, a druge su potpuno protiv toga. Učio nas je da su to moralne dileme i da svako onaj koji učini nešto suprotno moralnim načelima neke grupe jeste moralni prestupnik samo u meri koja njega pogađa preko sopstvene griže savesti. Ako nema te griže, onda to nije nemoralno za toga pojedinca i obrnuto.

 Mi moramo napraviti takav pravni poredak koji je jednak za sve građane bez obzira na njihova moralna načela i pravdu, koja je posebna i različita za svakoga od nas. Delioci pravde moraju da sude na osnovu ustava i zakona, a ne morala i pravde, koji su potpuno „rastegljive” kategorije i mogu dovesti do voluntarizma i tumačenja prava na sebi svojstven način. Onda takve odluke i presude nisu podobne za ocenu od strane viših organa i sudova, pa treba izbegavati moral u pravnom poretku.

Nemoralno ponašanje kažnjava se sasvim drugim sankcijama od strane grupe u kojoj je došlo do prekršaja takvih normi, kroz prizmu prezira i odbacivanja iz društva. Ukoliko je moralni prekršaj takav da krši norme nekog zakona, onda on više nije moral, već čisto pravo i ta dva pojma su jasno razdvojena.

U mnogim društvenim grupama i narodima nemoralno je da zbog velike razlike u godinama brak sklope takva lica ili čak i da žive u vanbračnoj zajednici. Pravni poredak većine zemalja takva ponašanja ne prepoznaje kao prekršaj normi neke grane prava i to nije sankcionisano. Prezir i izopštenje iz grupe nisu pravne sankcije.

 Dipl. pravnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista