Vrhunac življenja je imati meru

Ilija Čvorović je dobio mnogo od mene. Sada je u pubertetu, otima se, ne sluša. Hoće da ide u grad kada mu nije vreme. Imali smo prvih nekoliko predstava malo nesigurnosti dok je progovorio, prohodao. Sada je u pubertetu i moram da budem dobar otac koji će da ga nauči prioritetima, kaže za „Politiku” glumac Ljubomir Bandović koji sa likom Ilije Čvorovića u kultnom komadu Dušana Kovačevića „Balkanski špijun” širi svoju pozorišnu misiju, okružen članovima porodice Danicom Čvorović, Đurom, sestrom bliznakinjom, Sonjom Čvorović, podstanarom Petrom i Spikerkom. Večerašnjim nastupom na festivalu „Teatar na raskršću” u Nišu predstava „Balkanski špijun” u režiji Tatjane Mandić Rigonat u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu kreće na domaće i regionalne festivale.

– Naravno, ima dosta da se nauči od Ilije, što smo u predstavi i pokazali. Sonja u jednom momentu kaže: „Mnogo me je sramota što sam se zaposlila preko veze”. Šta nam to govori? Čvorovići su u svoja četiri zida uspeli. Odgajili su vaspitano, čestito dete. Ilija i Danica imaju problem kada izađu napolje u ovaj licemerni svet, i to ih buni. Naš Ilija je u tom smislu drugačiji. Rečju, da nije ovog društva iskrivljenog i takve životne slike, Čvorović bi bio čovek za primer. Imao je potencijala da postigne mnogo više nego što mu je ovo društvo to omogućilo – kaže Bandović.

Sava odžačar, Porfirije Petrovič, Hasan Dželebdžija, Sveštenik, Batrić – samo su neki od scenskih junaka čijim replikama Ljubomir Bandović osvaja pozorišnu publiku. Nedavno im je dopisao i lik doktora Jozefa Brojera, Frojdovog mentora u predstavi „Kad je Niče plakao” u režiji Gorana Jevtića. Bandović nam objašnjava na šta navodi publiku u ovom ostvarenju:

– Publika je došla po neku istinu, a ja se trudim da im to i dam. Niče je plakao kada se sreo sa istinom. To su one druge suze, koje olakšavaju, oslobađaju. Podsećanje da smo samo ljudi kojima su potrebni drugi ljudi, da su naši strahovi razumljiviji kada su racionalizovani. Istine su nam potrebne.

Duhovit, mudar, nežan... Upravo tako našeg sagovornika vidi njegovo okruženje. Kao umetnik nekada se, kaže Bandović, ipak oseća skrajnuto i nepotrebno.

– Od pre deset i više godina, tačnije od vremena kada su se glumačke rode desile u meni, nekako sam u mašini i konstantno radim. Taj put je za svakog mladog glumca potreban, to drilovanje, nespavanje po četiri noći zaredom na snimanjima. U međuvremenu ste svakodnevno na probama, pa uveče žurite na predstave. Konstantno ste izloženi stresu: hoću li stići, hoću li umeti sve. Kada se kroz disciplinu čovek napravi čovekom, onda ostatak karijere bude nekako kao iz rukava. Ne mislim više na umor jer sam zreliji, prešao sam četrdesetu godinu života i znam šta su prioriteti. Pozivam svoje mlade kolege da slobodno zaspu u kanalu jednu noć, da se bez pardona potuku u kafani, da stave na sebe neke životne ožiljke jer će ih sutra učiniti karakterima koji su podložni da prave druge karaktere. Bezlični glumci nisu glumci. Moraš se pustiti u život i izaći iz zone komfora: Dostojevski, Dostojevski, Dostojevski...

„Sutra ujutru”, „Pogled s prozora”, „Žena sa slomljenim nosem”, „Vojna akademija”, „Ubice moga oca”... samo su deo Bandovićevog filmskog i televizijskog repertoara. I pored toga što važi za glumačku zvezdu naš sagovornik se ne oseća tako.

– Dok god plaćam svoje račune, izbacujem svoje đubre iz stana, ne osećam se zvezdom, naprotiv. Za sada sam komšija, brat, kum, prijatelj, pa tek na kraju glumac. Moram da podvučem da uvek imam vremena za publiku. Nema komedije bez tragedije. Morate se zategnuti na jednu stranu pa da vidite kolika vam je snaga. Sve sami pravite, sve je to proces koji je dugačak. Maraton je, nije sprint. Gluma je konstanti rad na sebi, sobom se bavite 24 sata dnevno. Ja sam samo čovek od krvi i mesa.

Kuva kao što živi, a živi punim plućima. Koja je njegova „mera za meru”?

 – Tražim je još uvek. Vrhunac življenja je imati meru. Sa pićem sam naučio, sa hranom još učim. Tačno znam šta je poslednja čaša. Ako dođe naredna onda mi bude neprijatno. I to više sebi ne dozvoljavam. Ali tu filozofsku rečenicu kada je reč o hrani, da naučiš da prestaneš da jedeš kada ti je najslađe, e to ne umem. Kobasice, pivo, kolenice... pa u krug. Probao sam mnoge kuhinje, gustirao i slano i slatko. Moj najveći užitak ipak su srpski pasulj i sarma, u dva različita dana.