Svežina klasike

Balet Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu odlučio je da ponovo, po šesti put u svojoj istoriji (prva verzija izvedena je 1955. godine), postavi na scenu „Labudovo jezero” Petra Iljiča Čajkovskog. Koreograf Vladimir Logunov bio je odličan izbor za ovaj poduhvat zbog svog velikog poznavanja klasične baletske baštine, ali i savremenog senzibiliteta koji je oličen u nekim njegovim novijim ostvarenjima, poput „Jesenjeg pljuska” ili baleta „Doktor Džekil i Mister Hajd”.
Logunov se u svojoj postavci „Labudovog jezera odlučio za pristup koji predstavlja zlatnu sredinu – sa tendencijom da se sačuva ono tradicionalno, ali opet da se ne sklizne u verziju koja bi bila previše „prekrivena paučinom”. Svoj naum je uspeo da ostvari tako što je preneo originalni drugi čin Ivanova (na kojem bi bilo kakve intervencije zaista bile puko skrnavljenje), kao i pas des trois iz prvog i pas des deux iz trećeg čina, dok je kreirao prvi, većinu trećeg kao i četvrti čin. Ove nove deonice koreograf je pročistio, osvežio, i prilagodio novosadskom ansamblu.
Najslabiji utisak u predstavi ostavlja prvi čin, čemu je manje doprinela koreografija, a više visinska i tehnička neujednačenost ansambla, kao i prilično skromni i loše osmišljeni kostimi  Mirjane Stojanović Maurič. Ponajviše kostim Šuta, dvorske lude, koji kao da je izvađen iz nekog starog pozorišnog fundusa. Jednostavna ali efektna scenografija Miodraga Tabačkog u prvom činu nije uspela da u većoj meri izmeni ovaj dosta skroman utisak. Ali onda, u drugom činu, predstava dobija na težini – tu su sada ujednačen, odlično uvežban ženski ansambl i veoma ubedljivi solisti.

Treći čin, u koreografskom smislu dobija novu, atraktivnu dimenziju. Naime, Logunov se trudio da se drži (po sačuvanim zapisima i fotografijama) igre bliske originalu tako što je, svuda, pravio šeme od po četiri igračice (u prvom činu imamo igru četiri mala ali i četiri velika labuda, kao i četiri neveste), pa tako i gotovo sve igre u trećem činu zadržavaju ovu kvartet formu. I, sve su urađene izuzetno atraktivno i muzikalno – španska i mađarska igra, poljska mazurka, kao i napolitanski ples. I kostimi u trećem činu su daleko bolji. Posebno iznenađenje donela je ruska igra koja je u originalno delo dodata naknadno. Logunov je u ovoj igri dosegnuo izuzetan rafinman, istančani osećaj za meru i detalje, kao i za scenski izraz. Utisku je doprinela i odlična interpretacija mlade solistkinje Natalije Raičević. 

Četvrti čin, ponovo koreografski čist, sveden, bez preterane dramatike i zastarele pantomime, sa krajnjom izmenom – koreograf se odlučio za srećan kraj – zle čini koje su bačene na Odetu i pored prinčeve izdaje uspevaju da budu zbačene snagom njihove velike ljubavi. U vremenu umetničkog nihilizma, pesimizma, ironičnog odnosa prema svemu romantičnom, ovakva završnica predstavlja prijatno osveženje.

Igra mlade solistkinje Andreje Kulešević vrlo je dramski ubedljiva i tehnički sasvim solidna; nedostaje joj samo malo mekoće i plastičnosti u pokretu. Njen partner Andrej Josif Kolčeriju tehnički je odličan, sa visokim, lepim skokovima, vrlo sceničan; možda mu je manjkalo malo lirske toplote u izrazu, tim pre što je njegova partnerka taj aspekt uloge ostvarila izuzetno ubedljivo. Ansambl je, izuzev u prvom činu, uvežban i veoma korektan.

„Labudovo jezero” Vladimira Logunova je i pored nekih ograničenja pomak napred u radu Baleta Srpskog narodnog pozorišta. To je delo koje može da održava klasičnu tehniku igrača na višem nivou, ali i da formira nove mlade solistkinje poput Jelene Lečić Kolčeriju, koja igra Odetu u alternaciji. Baletski ansambl je, tako, ovom predstavom dobio novi prostor za napredovanje.