Međunarodna ocena domaćih prilika

Svojevremeno je stanoviti Espen Jurlson, dobrostojeći zanatlija iz Trondhajma u Norveškoj, poslom svratio u Beograd i ostao u njemu nešto duže nego što je pred put najavio porodici. Tačnije, 27 dana duže, koliko su otac, majka i mlađi brat Arild o njegovoj sudbini znali tek ono osnovno – da je živ.

Pokušao je siromah kasnije da kroz nepovezane kadrove sećanja objasni svojima kroz kakav je „pakao” prošao, ali uzalud!

Zato su roditelji, evo, dve godine kasnije, pomenutog Arilda, mlađeg ali zrelijeg od Espena, opremili za ekspediciju u Beograd ne bi li našao i vratio izgubljeno bratovljevo sećanje na famoznih 27 „blanko” dana, međutim...

Sudeći po razvoju situacije na terenu, za koju godinu će i otac put Beograda?! Kol’ko da dopuni prazninu u Arildovoj biografiji...

– Potpuno sam fasciniran vašim načinom života. Naročito ovim delom... – veli Arild, ni za trenutak ne prestajući da se klati u ritmu jednog od hitova „etno-pop-duhovno-narodnjačkog” repertoara, na jednom od dunavskih splavova, kod Hotela „Jugoslavija”.

– Možda ste, za moj ukus, malo „agresivni” prema sebi, ali znate da uživate i... imate prelepe devojke... I kakvo ludilo umete da napravite od najobičnijeg izlaska, bez nekog preterano važnog povoda. Muzika vam je jako, jako čudna, ali opija! Počeo sam da shvatam zašto vas tera da se napijete, pobijete, polomite... – dok čitate ovo probajte da zamislite bledunjavog Skandinavca, mutnjikavog pogleda s flašom piva u ruci, koji usred razgovora ubode svaki deseti stih elegične pesme o „njoj, njemu i njegovoj ljubomornoj ženi...”, koju će verovatno prepevavati komšiluku, u zemlji fjordova?! Teško, je l’ da? Ali ne i nemoguće.

Naročito ne ovih dana kada je zbog predstojećeg „Evrosonga” invazija „strendžera” na 011 u punom jeku.

Naravno, dvadesetdevetogodišnji brat Arild iskoristiće pomenutu zgodu kao savršen alibi da ostane još malo i rasitni još koju beogradsku noć. S tim što je veliko pitanje koliko će mu posle svega prijati festival lakih nota, budući da se „malko” odvikao od njih?

No, istini za volju, niti smo mi slučajno naleteli na Arilda „splavara”, niti je on slučajno zabasao tamo. Zajednički imenitelj i naš zajednički prijatelj, Miodrag, krivac je za „traume” porodice Jurlson i ujedno šerpas norveške bratije kroz prestoničku tminu.

– Espena, starijeg brata, upoznao sam sasvim slučajno u kafiću, a gde drugde, nego u „Silikonskoj dolini“ (Ulica Strahinića bana)?! Ona je nekako postala sabirni centar i polazna tačka provoda, za goste iz inostranstva – kratak prolog pred suštinu, pokrovitelja mnogih međunarodnih pijanstava u Beogradu.

– Znate, što se njih tiče ovo je eldorado u kojem zabava traje 7/24/365, što je za zemlje iz kojih dolaze – nepojmljivo. „Dolinu” naročito vole jer je blizu centru grada, prepuna je izvanrednih kafića, koji su, opet, prepuni prelepih devojaka. To je, u principu, za njih pogubna kombinacija jer kada se nađu usred toga jedino kako znaju da odreaguju je da se betoniraju od alkohola i raspomamljenih emocija... – veli Miodrag, filozofski, a nešto se mislimo: „Pa što ih onda ne vodiš u muzeje i galerije, crni Miodraže?!”

– Rekoh već, Espena sam upoznao slučajno, ali nam je to poznanstvo obojici ostalo u dooobrom sećanju! Toliko dobro da je, vidite, sad poslao brata na „doobuku” i kaljenje...

Kad smo već u patroli jeres bi bio ne otići i do famozne Ulice Strahinjića bana. Prateći Miodragova uputstva stigli smo do „Veprovog daha”, kafića u kojem su Martin, iz Brna, u Češkoj, i Borjan, iz Ljubljane, dobrano personifikovali ime lokala... Zajedno čine ubojitu kombinaciju: Martin je lep a Borjan zna srpski.

– Ma ja sam toliko često ovde da se više ne osećam gostom. I Martin je koliko znam barem jedanput mesečno u Beogradu na četiri-pet dana... – procedi Borjan kroz, što se ono kaže: „Cug – dete da okupa” i nastavi.

– Pa naravno da smo oduševljeni noćnim životom ovde. A, ko ne bi bio uz toliko klubova, kafića i splavova koji uvek rade?! Kod nas je sve u nekakvim „europejskim” okvirima, sterilno, previše zauzdano... Lično, volim da odemo do splavova, ali ne prečesto. Ovo je ipak moj fah: pićence u miru s prijateljima i odličan pogleda na najlepše žene Balkana... U svakom slučaju, da se nekako mogu spojiti naše plate i vaš način života – bilo bi idealno. Naravno, i nemoguće... – istinu zbori mlađani Slovenac. Mada je poslovično, kažu: „U vinu”, izgleda da posle nekoliko hektolitara ima i u pivu?!

Petorka braće nesvrstanih, u bašti komšijskog kafića, nažalost, nije raspoložena za priču. Kibicuju neke šiparice, reklo bi se ne starije od poslednjeg zasedanja legendarnog pokreta.

Dobro, sve to je neizostavni deo samoniklog, autohtonog i verovatno najautentičnijeg brenda prestonog grad – noćnog života nad Ušćem Save u Dunav i jedinog Pobednika u toj velegradskoj trci samog sa sobom – onog patinastog, Meštrovićevog...