Neki novi Beket

Premijerno izvođenje predstave „Čekajući Godoa”, u Kruševačkom pozorištu, po najpoznatijoj drami Semjuela Beketa, koju je adaptirao i režirao Vladimir Popadić, pokazalo je da je stvoreno jedno sasvim novo pozorišno delo. U dokazivanju svog stava da „kroz Beketa možemo da predstavimo sebe”, Popadić je stvorio „najboljeg Godoa u današnjoj Srbiji”, kako tvrdi glumac Dejan Tončić.

U prepunoj sali Kruševačkog pozorišta publika je, na scenskoj strukturi Beketove antidrame, iz razgovora likova koji čekaju (Vladimir i Estragon), ni sami jasno ne znajući koga, lako prepoznavala savremene srpske apsurde, koje adaptacija neretko predimenzionira. Marko Živić i Dragan Marinković, koji igraju Vladimira i Estragona, prevazilaze Beketove junake. Njihovi razgovori nisu tako besmisleni i nejasni kao u izvornoj drami. Dolazak razuzdanog gazde Poca, sa krilima na leđima i odeždom i šminkom transvestita, držeći na uzici svog slugu Likija, u ovoj predstavi Srećka (tumači ga Dejan Rakić), koga naziva svinjom koju vredi udarati u glavu (jer ponekad zna da ujeda), izaziva strah, gnev, sažaljenje  i pobunu dokonjaka Vladimira i Estragona. A, kada se, u drugom delu, ponovo pojavi Poco, čiji lik izvanredno dočarava Dejan Tončić, onemoćao i slep, sa Srećkom koji je ogluveo, uzaludnost čekanja izbija na površinu kao apokaliptična slika naše stvarnosti. Tome doprinose i strašne sirene, pa jezive slike bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, plakati i prepoznatljivi proizvodi poznatih preduzeća kojih više nema...

Iako je reč o smislu i besmislu, vredni spomena su i komični efekti koje pokazuju Marko Živić i Dragan Marinković (Vladimir i Estragon) svojom pantomimom, grimasama i gegovima. Indikativan je i njihov dijalog o nameri da na kraju „zajebu Godoa ako ne dođe”.

Kruševačko „Čekanje Godoa” glumac Marko Živić je doživeo kao „pušten sat”, odnosno predstavu koju su „glumci uradili onako kako su želeli”.

– Sat je ovim pušten u rad. Predstava otvara mnoga važna pitanja... Neka svaki peti posle predstave postavi samo jedno važno pitanje, kao što su ona gde smo, ko smo i šta smo, mi smo uspeli – izjavljuje  Živić.

Scenografiju je uradila Marija Kalabić, kostimografiju potpisuje Jelena Nikolić, dramaturgiju Jovan Ristić, maske Dragan Velimirović, a kompozitor i autor songova je Nikola Trišić.