Kako sam postao poražena snaga

U vreme 8. sednice CK SK Srbije bio sam izvršni sekretar za informisanje Gradskog komiteta SK Beograda i komentator lista "Politika". Po izboru u Komitet ubrzo sam se uverio da je jedno pisati o politici, a sasvim drugo biti deo te politike. Već na startu, prilikom formiranja komisija Gradskog komiteta, dolazim u sukob sa grupom partijskih funkcionera, profesora sa Beogradskog univerziteta, koji su bili pod direktnim uticajem Mirjane Marković.  Pošto omladinski listovi identifikuju tu grupu kao dogmatsku, iz CK SK Srbije stiže interna informacija da iza pisanja tih listova stojim ja i traži se moja odgovornost.

Dok traje raščišćavanje afere oko objavljivanja pamfleta "Vojko i Savle", u Gradskom komitetu održavamo sednicu posvećenu prodoru nacionalizma u neka beogradska glasila. U uvodnom izlaganju posebno kritikujem pisanja "Politike" i "Ekspres Politike", naročito kroz feljtonistiku. Milošević moje izlaganje doživljava kao udar na svoju politiku i kreće hajka na mene koja će trajati mesecima i godinama dostižući vrhunac u "Politikinoj" rubrici "Odjeci i reagovanja".

Predsedništvo CK SKS daje nalog Gradskom komitetu da me isključi iz partije. Gradski komitet prosleđuje taj nalog partijskoj organizaciji "Politike". Partijska organizacija gotovo jednoglasno (dva glasa za) odbija da raspravlja o mojoj odgovornosti uprkos pritisku i prisustvu članova CK SK Srbije i Gradskog komiteta.

Gradski komitet saziva sednicu za 22. oktobar sa jedinom tačkom – slučaj Radmilo Kljajić. Milošević naređuje da mi se zabrani da govorim. Uspevam u ponoć, ipak, da dobijem reč i govorim o pogubnoj Miloševićevoj politici i uticaju na nju dogmatske grupe sa Univerziteta na čelu sa Mirjanom Marković. Prvi put iznosim detalje o prljavoj igri oko humoreske "Vojko i Savle". Božidar Bogdanović, glavni urednik "Ekspres Politike", koji nije bio član Gradskog komiteta, predlaže da se moje izlaganje zabrani za javnost što predsedavajući Radoš Smiljković prihvata i stavlja embargo bez glasanja. Isključen sam iz Saveza komunista.

Minović me raspoređuje u Oglasno odeljenje u "Politici", pokušava da mi da otkaz, ali sud presuđuje u moju korist. To ga ne sputava da me kroz rubriku "Odjeci i reagovanja" proglasi izdajnikom srpskog naroda. Da bi to potkrepio, falsifikuje tekst iz albanskog lista "Zeri i populit". Na "prozivke" u "Politici" ne mogu odgovoriti jer sam izbrisan iz "spiska podobnih Srba".

U rubrici "Odjeci i reagovanja" nadmeću se "profesori", "doktori", "akademici", "heroji"... u izlivu oda Slobodanu Miloševiću. Oštro kritikuju sve koji ne misle kao "veliki vođa i spasitelj srpskog naroda". Grupa novinara okupljena oko Minovićevog kolegijuma smišlja tekstove, izmišlja potpisnike pisama. Koga pomene rubrika "Odjeci i reagovanja" taj postaje "izbrisan" u Srbiji.

Za profesionalno uređivanje te rubrike Minović dobija javne pohvale CK SK Srbije i kao vrhunac nagradu Udruženja novinara Srbije "Dimitrije Davidović", 20. septembra 1989. godine.

Pretnje mi stižu sa raznih strana, čak i maloletnim sinovima uz pitanje: "Je l’ ne biste voleli da se nešto desi vašem tati?" Policija mi prisluškuje telefon. Dobijam stalnu "bezbednosnu" pratnju u šetnji pored Save, u gradu, na poslu. Ne predajem se, iako me mnogi dojučerašnji poznanici izbegavaju, plašeći se da se jave na ulici. Svake nedelje pišem komentare u sarajevskoj "Nedjelji". Žestoko kritikujem nacionalističku politiku i njene ideologe na prostorima tadašnje Jugoslavije, ali i otrovna novinarska pera u službi te politike. Pavloviću pomažem da završi knjigu "Olako obećana brzina". On ne izlazi iz kuće. Teško podnosi napade uprkos mom i Ivanovom ubeđivanju da se javno pojavimo u gradu. Slično se ponaša i profesor Ivan Stojanović. Pita me: "Šta će tek biti ako otkriju da mi je majka Francuskinja. Neću to moći izdržati, tu ogromnu količinu pljuvačke u ’Politici’." Obojica kopne na nogama i zdravlje ih izdaje. Ubila ih je Miloševićeva politika, ali i otrovna  slova iz Minovićevih novina. Kidnapuju i likvidiraju Ivana Stambolića. Moj komšija, policajac sa visokim oficirskim činom u penziji, upozorava me da ne šetam sam uveče pored Save .

Poslednji put boravim u Sarajevu u aprilu 1992. godine, u predvečerje rata. Šetam sa Zdravkom Grebom po gradu. Odvozi me kolima da prenoćim kod sestre Bose, u Ulici Blagoja Parovića 21. Dugo pričam sa njom i ubeđujem je da napusti Sarajevo, da dođe kod mene u Beograd. Ne veruje da joj se može bilo šta dogoditi. Posle tri meseca saznajem da je  odvedena iz stana. Odvela je vojna policija Alije Izetbegovića.  Streljali su je i kosti razbacali po celom gradu. Mojih pet sestrića, moji rođaci i prijatelji odlaze u rat koji nisu želeli.

Prošle godine su mi javili iz Crvenog krsta da su na osnovu moje DNK analize u jednoj zajedničkoj grobnici u Sarajevu našli samo sestrinu prostreljenu lobanju.

Politika Osme sednice nije, dakle, bila porazna samo za mene lično, moju porodicu i moje prijatelje, bila je u svemu porazna za srpski narod.

Usledile su godine krvavog zapleta i raspleta, podela na pobednike i poražene kojih je puna istorija Srbije. Na kraju smo svi poraženi.