PREKO PREČE, NAOKOLO BLIŽE

Ima li Srbija na putu ka Evropskoj uniji – alternativu? Optužbe o zloupotrebama demokratije pljušte sa svih strana, pa se nameće preispitivanje popularnih dogmi. U politici stvari često nisu onakve kakve nam se čine; pobeda nekad znači poraz, što su radikali iskusili u prošlosti, a poraz može da odvede u pobedu koja se smeška socijalistima, kako god da obrnu… Nekad je preko preče, naokolo bliže, a ravan put može da zavede u ambis, pa vidimo da u politici ništa nije crno-belo.

Isto važi i za „evropsku perspektivu” Srbije. Nema sumnje da je uključivanje Srbije u Uniju odličan cilj. Ali oni koji pitanje formiranja buduće srpske vlade predstavljaju kao megasukob između modernih „evropljana” i nazadnih „nacionalista”, takvim crno-belim, uistinu neoboljševičkim pogledom na svet ponavljaju stare greške. U Srbiji nema sukoba između naprednih i retro demokrata koje briselski zvaničnici danas krste „nacionalisti”. Reč je o izboru metoda i izboru prioriteta. Sve parlamentarne partije u Srbiji (sa izuzetkom možda LDP-a) žele da Srbiju vide u EU i to teritorijalno celu. Razlika je u redosledu poteza.

„Proevropski” tim hoće u EU odmah, bez obzira na klopke koje su vodeće države EU lukavo posejale na tom putu. Stranke koje bi da stvore „nacionalnu vladu” takođe žele u EU, ali ne bezuslovno po „mapi puta” koju diktira Brisel. Pripadnici oba tabora grozničavo traže rešenja da bi se izvukli iz političkog lavirinta, ali napolju ih ne čeka pobednički pehar, već nove stranputice. Pravac „pro-Evropa” je super, ali nije mala mana zanemariti štetu koja je Srbiji u izgledu. Otuda evrosrpski blok podseća na reklamu „uzmeš kredu i sve je u redu” – uzeli su na kredit od svojih simpatizera u Evropskoj uniji u proteklih mesec dana mnogo lepih i vrednih poklona, od potpisa Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju do obećanja o novim investicijama. Jasno da zajmodavac nije takve poteze vukao tik pred izbore u Srbiji iz čistog altruizma, inače bi deo ponuda ili bar SSP dao mnogo pre, čak koju godinu ranije.

Unija ne mari hoće li Srbi usled „evropeizacije” bolje živeti, ali nije joj svejedno kako će Beograd reagovati kada EU na Kosovu posle 15. juna počne s jednostranim uvođenjem Euleksa, evromisije koja je za Srbiju zvanično neprihvatljiva jer krši Rezoluciju SB UN 1244. Pitanje je hoće li lideri „evropske Srbije”, posle na veresiju dobijenih darova iz EU, biti u stanju da čvrsto brane državotvornu politiku Srbije na Kosovu uprkos interesima onih kod kojih su se do guše zadužili. Ili će, kada zagusti i kada državna akcija bude najpotrebnija, kao posle proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara – opet preći “sa dela na reči”?

Ni društvu koje bi da formira „nacionalnu vladu” put nije posut ružama. Odbojnost prema EU, jer je bila promoter državnosti Kosova uoči priznanja pokrajine kao države od strane većine članica Unije, preti da se pretvori u trajno traženje antievropskog kursa. To je adut za Evrosrbe da izolacijom u koju bi država pala plaše zagovornike oblikovanja „nacionalne” vlade, uz prognoziranje sunovrata dinara, manjka stranih investicija i niza drugih problema do kojih, zbog drugačijeg međunarodnog položaja Srbije danas – ipak –neće doći. Izuzev ako odbojnost prema EU ne dostigne tako iracionalan nivo da bi Srbiji zapretilo da okusi povratak u tragične devedesete.

Uz dva bloka koja vuku svaki na svoju stranu, postoji i treći put. Jeste da se njime „ređe ide” jer je „i Srbija (a ne samo Kosovo) poseban slučaj”, kako to lepo reče slovenački šef diplomatije Dimitrij Rupel u ime EU. Taj put, više nego ostala dva, traži od srpske politike mnogo samoodricanja i da položi ispite iz pragmatičnih lekcija o potrebi traganja za alternativom – bezbednosnom, geopolitičkom, čak članstvom Srbije u EU.

Zašto je dobro imati „izlaz u slučaju nužde” poznato je državama koje su ranije pregovarale o ulasku u EU. Francuska je bila najglasnija protiv pridruživanja Španije i Portugala, a popustila je posle devetogodišnje diskusije u kojoj su Francuzi isticali strah od jeftinih radnika i poljoprivrednih proizvoda sa Iberijskog poluostrva. Rumunija i Bugarska su učvrstile svoje napore za munjevit ulazak u EU 1999, kada je njihov vazdušni prostor postao nasušan za Nato tokom bombardovanja Srbije… Sve te države su danas zadovoljne u EU jer su vešto štitile svoje nacionalne interese.

Cilj svakog pregovaranja je, dakle, doseći sporazum koji je bolji od onoga što se nudi bez pregovara. Ponekad je na prvu loptu čak bolje ostati bez sporazuma, nego bez pogovora pristati na uslove koji vode u goru situaciju. Standard, prema kome se uspešnost pregovora ocenjuje u teoriji međunarodnog pregovaranja zove se BATNA ili „najbolja alternativa sporazumu o kome se vode pregovori”. Što je bolja nečija BATNA, veća je njegova pregovaračka moć. Veća vam je BATNA – bolje šanse da postignete optimum.

Svi koji bi u „Evropu zdaj” treba da znaju da je traženje alternativa najbolja taktika za razumno smanjenje cene koju bi EU da naplati Srbiji za učlanjenje u „Briselski klub”. Slovenija je, na primer, svoj SSP sa EU potpisala s tri godine zakašnjenja prema oceni tadašnjeg predsednika Janeza Drnovšeka, jer nije pristala na neprihvatljive uslove Rima koji je tražio vraćanje u naturi imovine optanata (Italijana izbeglih u maticu pred Titovim režimom), jer je takav zahtev Italije bio protivan Osimskim sporazumima koje je sklopila još sa SFRJ.

Nije samo Slovenija pokazala da popuštanje ima granice. Tri godine kaskanja u potpisivanju SSP Ljubljana ne smatra gubitkom, naprotiv, jer je postigla više od početnog uloga. Hrvatska radi isto. U suprotnom, zašto, kad ima toliko mora, neće da se odrekne jednog parčeta za brži ulazak u EU? Hrvatska odbija da Sloveniji ustupi čak i najobičniji koridor koji bi slovenačko teritorijalno more povezao sa otvorenim vodama Jadrana. Vladimir Ibler, stručnjak za pomorsko pravo, objasnio je nedavno komšijama preko „Mladine” zašto Hrvatska to ne može da učini.

„Pored izgubljene teritorije, Hrvatska bi se tako odrekla i važnog principa u spoljnoj politici – načela da nikad ne smeš da pristaneš na nasiljem nametnuto, nepravedno ili protivpravno rešenje. Zašto? Jer bi ono ubuduće u Hrvatskoj opteretilo njenu istoriju. Pored teritorije, Hrvatska bi izgubila i samopoštovanje i pogazila legalne i legitimne interese. Smatram da bi Slovenija ponekad morala da se stavi u kožu Hrvatske”, opomenuo je Ibler. A može li EU, bar na sekundu, da obuje cipele Srbije?

Može li, onda, Srbija da traži u vezi s Kosovom manje nego što Hrvatska očekuje od Slovenije po pitanju deobe Piranskog zaliva/Savudrijske vale? Ne može. Jedino rešenje koje poštuje međunarodno pravo jeste ono koje je održivo. Kao što je najbolja alternativa za sporazum koji nije optimalan da se nastavi s pregovorima, tako je najbolja prečica za EU traženje puta koji naokolo vrluda, ali je daleko od zamki koje vrebaju na najprimamljivijoj i najbližoj stazi.