Čarobna kutija na dnu Panonskog mora

Gde je sve počelo? Da li je Vojvodina ili Bosna to razbuktalo, žilavo drvo iz koga smo oduvani i razvejani poput zlatnog lišća po najudaljenijim tačkama planete gde nošeni najjačim vetrovima gladnih snova ostajemo zauvek zalepljeni?

Odnekud je morala krenuti ta skitačka glad. Ta nomadska čežnja za zelenijim pašnjacima naših života. Odakle i kada je to gladno stado krenulo i hoće li se ikad i igde zaustaviti? Hoće li snovi jednom zaigrati „majstoricu”?  Hoće li se igrači i publika probuditi u nekoj javi i da li će posle tog dugog putovanja probuđeni ponovo žudeti za snom nad snovima?

Ta polazna tačka, goruća zvezda duše moje, moj lični Imaginarijum, za mene je - Nakovo. Provincijski teatar apsurda pod beskrajnim nebeskim svodom. Raskućeno pozorište u kome redovni glumci, u bašti Lakinog kafića, pored starog nemačkog zdanja, najlepše osnovne škole u Vojvodini, na izanđaloj pozornici učmalog života godinama igraju uvek istu otužnu predstavu. Uz flašu mlakog piva (da ne pre'lade grlo), čekaju svog Godoa, ne znajući ni ko je, ni šta je, niti kada i odakle taj Godo dolazi.

Naš Nakondo, cirkuska šatra četvrtastog oblika. „Caja magica”. Čarobna kutija na dnu Panonskog mora u kojoj je Markes, prerušen u meksičkog desperadosa iz italijanskih špageti vesterna, posmatrajući lokalne fakire pred seoskim prodavnicama kako levitiraju nad praznim staklenim flašama Zrenjaninskog piva, dobio ideju za svoj roman „Sto godina samoće”.

Stadion seoskog fudbalskog kluba „Polet”, naš „Kamp nou”, travnati teren, smešten samo tri metra niže od mesnog groblja. Teatar snova na kome su precizno upućene lopte, finte ili driblinzi, volšebno se preko noći pretvarali u javu. Mesto koje su pohodili nepoznati ljudi u limuzinama, odvodeći nedozrelu  nakovačku mladost, talentovane dečake u velike prvoligaške i  drugoligaške klubove ondašnje velike zemlje.

Postojala je jedna navijačka pesma, malo, šarmantno remek-delo nakovačkog kolektivnog narodnog genija. Pesma bola i ponosa koja se sa „brega” pevala samo u poslednjim momentima izgubljenih utakmica a čija poslednja strofa glasi:

„Drug je Tito rek'o na granici, Nakovčani najbolji vojnici!”

Da li je „veselih” devedesetih ime „druga Tite” iz tužbalice postepeno zamenjeno imenom druga Slobe, nije mi poznato, pošto sam u to vreme iz sela opravdano bio odsutan.

Ali, pouzdano znam da su u očima i u svesti starijeg nakovčkog naraštaja obojica i danas živi. Kao dva neprikosnovena jahača srpske apokalipse, na vrancu i alatu, rame uz rame, uz druga drug, jašu oni i dalje ispred svojih brigada, u nove radne i vojne, imaginarne pobede. 

U selu je živeo i dočekao sramotnu smrt Kamenko Z, kinooperater nakovački, danas, nepostojećeg bioskopa. Neprevaziđeni usmeni pripovedač minhauzenovske provenijencije, čovek koji je zaslužan što smo krajem sedamdesetih godina među  prvima u SFRJ gledali američke hitove sa beogradskog FEST-a. 

Kojim kanalima i kako su filmovi direktno iz Beograda stizali do nas u Nakovo, nikom nije bilo jasno, niti je ko o tom brinuo. Za to nesebično delo dobročinstva prema nama gladnima svega dolazećeg sa Zapada, gospodin Kamenko zaslužiće sedam dugih godina plandovanja, među lejama pasulja i redovima mladog kupusa u ustanovi zatvorenog tipa, ljupkog nadimka - „Padinjak”.

Neke od njegovih legendarnih usmenih pripovedačkih tvorevina slušao sam je kada sam imao 14 ili 15 godina:

„Posle višednevne, ogorčene borbe protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja, u aprilskom ratu, četr'estprve, zarobe nas Švabe i pošalju u radni logor, kraj Berlina. Kad, ne lezi vraže, nismo se tamo ljudski ni smestili, u logor stiže dugi, crni mercedes zatamnjenih prozora. Iz automobila izleću dvojica ađutanata sa generalskim činovima i žustro otvaraju vrata kola. Nedugo zatim sa belim rukavicama u jednoj ruci, podignute kragne vojničkog šinjela i nakostrešenih brčića, iz limuzine izlazi on:

- Gde je her Kamen? Dovedite mi ga odmah, samo nas on može spasiti,  urla na od straha obnevidelog komandanta zatvora. 

Daaaa, verovali vi meni ili ne, drugovi moji, bio je to lično od besa zapenušani her Hićo..."

Spasiće nesrećni Kamen i nesrećnog Hiću i „Treći Rajh” do kraja priče, makar nakratko! Ali se iz zarobljeništva, u slobodu, do kraja rata - vrnuti neće. Jer, neki filmovi, dopričani i izmaštani, dobiju tačku i pre onog čuvenog „The End". Pukne traka ili se pak nastavlja, ali rola ili bude pogrešna, ili se loše namontira.

Iza kulisa zaslepljujućih reflektora, u scenografijama koje su sve samo ne idilično polazište gladnog stada na pašnjacima i u džunglama, dalekih tuđih gradova, koje naposletku zavolimo. Kao i život u njima.  

Ali, nikad kao selo i ulicu i kuću i stolisno rodno stablo.

Taj prastari čvornati orah, pod koji ćemo se jednom, u snu il' na javi, poput davno oduvanog lista, vratiti i zaspati. Do kraja vremena. 

Stevan Stupar, Čikago  - (tekst poboljšala S. Rica)