Tvoja priča u Narodnom muzeju

Šetnja muzejem može da ostavi na posetioce različit utisak – neki su oduševljeni, drugi ostanu ravnodušni, a u retkim slučajevima se dogodi da izloženi predmet ili umetničko delo izazovu u posmatraču snažan osećaj bliskosti i prepoznavanja. Najednom ožive sećanja, slike, mirisi i zvuci sopstvene prošlosti. Portret nepoznate devojke namah se pretvori u lik majke, sestre, bake. Daleki predeo zaliči na omiljeno mesto iz detinjstva. Drevni rimski novčić vraća uspomenu na prvi zarađeni dinar.

Upravo su ovakve „veze” iznedrile projekat „Tvoje priče” u Narodnom muzeju, koji obuhvata 45 virtuelno predstavljenih ličnih predmeta, povezanih sa 45 izložbenih eksponata.

Ideja je bila da svi oni koji bi želeli da svoju priču o nekom njima važnom predmetu – a preko njega najčešće o nekoj dragoj osobi koje više nema – podele sa ostalima, donesu taj predmet u Muzej, on se skenira i vrati vlasniku, a priča zabeleži. Zainteresovani posetioci ove virtuelne 3D galerije „Tvoje priče” uz pomoć posebne aplikacije preuzete mobilnim telefonom pronalaze muzejske eksponate označene tagovima, kad ih nađu kliknu na ikonicu kamere i skeniraju tag, pred njima se pojavljuje trodimenzionalni model predmeta i objašnjenje vezano za njega.

Ovde prenosimo pet tih priča, uz pomoć Lidije Ham, predstavnice za javnost Narodnog muzeja.

Kašiši, zvečka za kapoeru 

Predmet koji je u muzej donela Ivana Milojević povezana je sa slikom Đ­or­đa Jovanovića „Na­pu­štena”­ iz 19­07. godine. Ivana je zvečku dobila od svog tadašnjeg dečka, instruktora kapoere u jednom klubu u Londonu.

„Imao je prelepo vitko gipko telo koje se neverovatno savija u svim pravcima i sposobno je za sve što možeš da zamisliš. Išla sam sa njim na takmičenja i gledala ga kako pleše u belom kostimu. Između ostalih instrumenata kojima su davali ritam borbi, koristili su i ovaj kašiši – pletenu zvečku u kojoj su semenke neke biljke. Pričao mi je da je kapoera bila u isto vreme i ritual i ples i borba brazilskih robova. Meni se ona dopadala kao ples, ali mi je ono sa borbom bez udaraca uvek izgledalo kao foliranje, kao da me neko zeza. Bore se tako da se nikad ne udare. Kada me je, međutim, ostavio onog jutra u Beogradu kada je rekao da želi da bude slobodan, shvatila sam da uopšte nije foliranje. Taj udarac mnogo boli. Više nego što sam mislila da će boleti ako se nekad bude desio. Još ponekad protresem ovu zvečku da ne zaboravim kako je sve to izgledalo kul, a koliko u stvari nije bilo”, priseća se Ivana.

Mač japanskih samuraja

Oružje koje se, kao 3D prikaz, našlo uz mač tipa „vukovac”, muzejski eksponat iz 15. veka, pripada Aci Todoroviću, a priča pripada sećanju na njegovog oca Slavoljuba Todorovića Džigija, koji je umro juna 2017.

„Otac i ja sedimo u sobi, nakon njegovog povratka iz bolnice gde je primao hemoterapiju. Pričamo o raznim stvarima, između ostalog koju tortu bi mogli da uzmemo da proslavimo moj sutrašnji rođendan. Ustaje, kaže: Idem da prilegnem. (...) Pravi nekoliko koraka i hvata za štok od vrata, zastaje i pada u predsoblje. Infarkt.(...) Zovem hitnu pomoć. Smeštaju ga na intenzivnu negu. Postoje velike šanse da ne preživi večeras.”

Aca odlazi kod svoje devojke, ona mu iznosi ogromnu rođendansku tortu u obliku srednjovekovnog štita, koju je za njega pravila ceo dan. Iz džepa je izvadila isti manji štit, poklon od njene mame. A onda mu daje samurajski kratki mač futurističkog dizajna koji podseća na svetlosnu sablju iz Zvezdanih ratova – njen rođendanski poklon, i kaže mu: „Nadam se da će ti ovo barem malo popraviti ovaj dan, znam da si oduvek hteo ovo.”

„Praktično i simbolično me je naoružala za dalju borbu i sve ono što će doći. Tata je preživeo noć, sutradan je prebačen na poluintenzivnu negu i moja želja se ispunila barem donekle. Preminuo je tri meseca kasnije. Borili smo se do kraja i proveli to vreme zajedno. Hvala na svemu, tata. Užasno mi nedostaješ.

Pernica sa klikerima 

Rimski pribor za igranje na tabli sa žetonom, inspirisao je Ivana Stančića da u muzej donese „blago svoga oca”, pernicu koju je ovaj dobio od njegovog oca 1957. godine za prvi dan škole, a 1994. godine je on preneo ovo nasledstvo Ivanu, kad je pošao u školu. U njoj su, umesto olovka i pera, bili – klikeri.

„Pojma nisam imao kako da igram klikere, sve što sam naučio je da moram na početku da viknem: Ima džitranja! Džitranje je kad cimneš ruku dok izbacuješ kliker (...) Ostala pravila me nisu interesovala, jer dok god je bilo džitranja, meni nije bilo teško da teškom staklenom džombom izbombardujem bilo koji kliker. A onda sam izgubio džombu (...) To je bila 1995. i ja sam molio tatu da dobijem još jednu džombu (...) Iz fabrike mi je umesto staklene džombe doneo velike kuglagere.”

Ivan je, igrajući teškim metalnim lopticama umesto velikim „staklenjakom”, lomio druge klikere, i njegova kolekcija iz pernice uskoro je postala bogatija za čitavu liniju tih lagera.

„Veliku metalnu džombu imao sam samo ja, manje metalce koje mi je tata donosio iz fabrike sam delio po kraju, sve do onog dana kada su i on i fabrika zajedno eksplodirali. Prvo sam prestao da džitram, a posle i igram klikere. Niti sam ih davao, niti skupljao. Ova peratonica s klikerima obično krasi sims prozora gde god da se preselim, a meni se čak i danas u nekim životnim momentima čini da ne mogu da igram bez džitranja.”

Školski prsten 

Uz portret Beograđanke M. J, koju je Katarina Ivanović naslikala 1846, 1847. godine, u Narodnom muzeju se našao školski prsten Svetlane Lane Adamović (1953–2011), a tu ga je donela njena kći Nina Pantelić.

„Moja majka, sa 17, 18 godina, provela godinu dana kao student na međunarodnoj razmeni u Skotsdejlu u Arizoni, 1970/71. Živela je sa porodicom Fataleh u kojoj je bilo sedmoro dece. Najmlađa ćerka se zvala Nina i po njoj sam i ja dobila ime. Te godine je moja majka prisustvovala svom prvom velikom koncertu („Santana”) i učestvovala u mjuziklu „Violinista na krovu” gde je glumila i pevala u ulozi Cajtel”.

Zeleni meda 

Jovan Popović je 1846. naslikao „Dete s jagnjetom”, a Slobodanka Kužeta je 2019. godine, uz tu sliku, u Narodnom muzeju izložila 3D prikaz neobičnog zelenog mede sa crvenim usnama, kojeg je dobila 1959. godine kad je, sa tri godine, bila na lečenju u bolnici u Sarajevu.

„Mama mi ga je kupila i donela umotanog u sivi pak-papir zavezan kanapom. Sve vreme sam u bolnici ispod jastuka držala složen papir i kanap jer me je i to podsećalo na kuću. U bolnici u Sarajevu sam ležala sama skoro više od šest meseci, bez roditelja, i ovaj meda je za to vreme verno zamenjivao i tatu i mamu. Iako sam kasnije dobijala i druge igračke, ovaj meda je svugde išao sa mnom i bio moja najdraža igračka – koju čuvam i dalje”, priča Slobodanka.

Sada se njen meda našao na posteru za izložbu „Tvoje priče” u Narodnom muzeju, i na koricama uputstva i mape za zbirku digitalizovanih ličnih predmeta i svedočanstava koji čine tu virtuelnu postavku. Smeši se svoj onoj „velikoj i maloj deci” koja se ponekad osete usamljeno i daleko od kuće.