Vragolanka i deda

Brendiranje bizarne veze između lepe dvadesetjednogodišnje devojke Milijane i deda Milojka od 74 leta obavljeno je savršeno. O njima piše i britanski tabloid „San”, što će reći da su golupčići iz sela Pilatovići ostvarili svoje snove, a spin-doktori, koji su kreirali zabranjenu ljubav, stvorili su nove nacionalne junake. Eno ih, već pijuckaju kafu u „Parovima”. I tamo će ostati.

Već se najavljuje da će im se pridružiti Era Ojdanić, čija je uloga već napisana. Heroj treš narodnjačkog melosa s Ibarske magistrale u ovom srpskom džumbusu, odigraće ulogu trećepozivca Đenke. Naime, Era će probati da im rasturi vezu. Mlađi je tri godine od Milojka, što znači da su mu šanse velike. Osim ako se ne pojavi Bora Drljača i nacrta ljubavni četvorougao.

Ali kakva je muka naterala zgodnu devojku i dobrodržećeg penzionera da se prihvate ovih uloga, jer ne treba imati nikakve sumnje da će narednih meseci, a možda i godina, provoditi vreme u vili Hepi televizije, dok će se, istovremeno, tabloidi hraniti njihovim avanturama, plasirajući ih na naslovne strane? Mogla je, recimo, da radi na njivi, u seoskoj prodavnici ili da sreću pronađe u velikom gradu, tražeći posao za platu od koje će preživljavati od prvog do prvog. Skauti moćne industrije zabave ponudili su joj prečicu ka vrhu. Postaće slavna i bogata, a kada napusti ovaj rijaliti čeka je sledeći. Pa još jedan. I tako, od sela Pilatovići, pa do večnosti!

Za takav životni put potrebno je odbaciti sve moralne skrupule. Verovatno je gledala selfije nekada anonimne Kije Kockar. Čitava nacija preživljavala je njenu bračnu dramu, preljubu, seks i osvetu uživo. Posle se, ranjene duše i punog novčanika, baškarila na Sejšelima. Pozirala je u minijaturnom bikiniju. Ako se uda za fudbalera, samo će joj nebo biti granica. Ali gospođa Kockar je donekle medijski istrošena i bilo je potrebno naći novu heroinu koja će promovisati ideologiju liberalnog kapitalizma: lova, sestro, lova!

Bogatiji su sve bogatiji, a siromašniji sve siromašniji. Devojka je izabrala pobedničku stranu i svi oni koji je avansno osuđuju, kao lučonoše očuvanja normalnosti, morali bi da se zapitaju koliko su lično doprineli urušavanju takozvanih društvenih vrednosti. Nije li, uostalom, resorni ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević pokušao da podigne ustanak protiv rijalitija, ali se njegova pobuna neslavno završila. Kritikujući Željka Mitrovića, ubrzo je shvatio gde se krije suštinska politička i medijska moć, pa se, posle nekoliko razmena uvreda s vlasnikom Pinka, bez podrške ostalih kolega i šefice Ane Brnabić, koja je otvoreno stala na Željkovu stranu, mudro povukao.

Shvatio je da je bolje da, ukoliko želi da ostane u vladi, ilegalno sluša „Travijatu”. Željko je, naime, ironično konstatovao da je ministar dobio izliv opere u mozak, a premijerka je podsetila da je „Velikog brata”, prvi rijaliti u demokratskoj Srbiji, emitovala produkcija Dragana Đilasa na Televiziji B92. Bilo je, zapravo, pitanje vremena kada će se, sa Suncem demokratije, pojaviti i orvelovski obrisi na horizontu. Crveni su se, tokom jednopartijske diktature, držali kulture kao pijani plota. Deci su puštali „Opstanak” pre podne, a odraslima uveče „Kino oko”.

Ali ko se danas seća legendarnog novinara i intelektualca Dragana Babića? Junaci kakve danas gledamo u rijalitijima, završavali su u „Sivom domu”. Jedan od njegovih nekadašnjih stanovnika vlasnik je Hepi televizije, što znači da je resocijalizacija bila uspešna. Mora da je Predrag Ranković Peconi ipak gledao „Opstanak”, shvativši da je mnogo bolje postati lav, nego antilopa i tu mu treba odati priznanje. Zbog čega bilo šta zamerati čoveku jer je samo shvatio da je pametnije biti poslednji, nego  prvi u lancu ishrane. To što se ogromna većina ljudi osećaju kao antilope, znači samo jedno: da su bubali, ali nisu shvatili Darvina!

Pobednici tranzicije znaju da društvo malobrojne kaste bogatih i armije siromašnih, bez srednje klase, treba držati u stanju masovne hipnoze. Rijalitiji, otuda, nisu naš izum, već uvozni ideološki format, s tim što su ga naši medijski magnati usavršili, razumevajući bolje od ostalih u regionu ne samo njegovu komercijalnu, već i političku vrednost.

Da bi gledanost porasla, a građani ostali anestezirani, Milijani je bio neophodan momak. Ko bi, međutim, zalepio lice za ekran, kada bi to bio njen vršnjak koji vozi traktor ili je, daleko bilo, nastavnik likovnog. Zar da narod gleda gubitnike slične sebi? Za to im služi ogledalo, a ne televizije s nacionalnom frekvencijom. Zato je na kastingu vragolanki Milijani pronađen dečko – deda! Kada je pakt sklopljen, tabloidi su, gle čuda, iznenada provalili seosku romansu, danima je obrađivali i dorađivali, ubacujući u igru nesrećne roditelje, zgrožene strine, zblanut komšiluk. Gospodari rijalitija su svesni da gledaocima treba pružiti šok, banalnost i prostakluk. Ako usput padne krv, tim bolje. Nije li, uostalom, Kristijan Golubović bio glavna zvezda „Farme” na Pinku? Odatle je otišao u zatvor. Spreman je, kô zapeta puška da, čim odrobija, jednu ćeliju zameni drugom. Em će zaraditi, em će ga, umesto čuvara i drugara, gledati čitava nacija!