Globusari u središtu ravne Zemlje

Kroz kanale društvenih mreža, svetom su se raširili propovednici i pobornici svakojakih kvaziteorija, otporni i na najočiglednije protivargumente. Najegzotičnijima među njima, koji tvrde da je Zemlja ravna ploča, bila je posvećena tribina Instituta za fiziku, održana u četvrtak uveče pred dupke punom Velikom salom Studentskog kulturnog centra.

– Nismo ovde da bismo ismevali ravnozemljaše, već da vidimo gde su greške u nama naučnicima. Kako je moguće da u 21. veku i u svetu i kod nas raste broj ljudi koji veruje da je Zemlja ravna ploča, uprkos ogromnom broju dokaza da nije tako – rekao je u uvodnom slovu moderator Slobodan Bubnjević, dajući „intonaciju” učesnicima tribine „Put u središte ravne Zemlje”. U ovu ekspediciju s njim su krenuli astronom Stanislav Milošević s Matematičkog fakulteta, dr Aleksandar Baucal sa Odeljena za psihologiju Filozofskog fakulteta, direktor Istraživačke stanice „Petnica” Vigor Majić i dr Marija Mitrović Dankulov, rukovodilac Inovacionog centra Instituta za fiziku. Sve sami „globusari”, što bi rekli pripadnici ravnozemljaškog tabora, koji, odlukom organizatora, na pozornici nisu imali predstavnika.

Ponirući u motive zbog kojih se neko svrstava uz pseudoteoriju ravne zemlje, dr Baucal je izneo stav da je možda pogrešna pretpostavka da svi koji promovišu ravnozemljašku kosmologiju, ili je pak šeruju, lajkuju i podupiru komentarima, zaista u nju i veruju.

– Kada promovišete bilo koju ideju, cilj može da bude formiranje nekakve zajednice oko te ideje. Ili pak sticanje popularnosti i uticaja među istomišljenicima i sledbenicima. S druge strane, negiranje opšteprihvaćenih istina samo po sebi je zabavna stvar. Uvek su nove priče zanimljivije, naročito ako su radikalno drugačije – konstatovao je Baucal, uz opasku da naučnici imaju obavezu da javnosti pomognu da se orijentiše u nabujaloj šumi kvaziteorija. Naročito kada one mogu da nanesu veliku štetu pojedincima i zajednici, poput propagiranja štetnosti vakcinisanja dece.

Beda i siromaštvo vode u dezorijentisanost i idealna su podloga za razvijanje svakojakih sumnji i negiranja. Takvo stanje podstiče ljude da pod upitnik stave sve u šta su verovali, upozorio je Vigor Majkić.

– Ipak, smatram da je sumnja dragocena ljudska osobina. Svakako da su neke skepse preterane i neosnovane, ali i to je bolje nego prihvatati zdravo za gotovo svaku informaciju. Sve je u obrazovnom sistemu. Ako imate dobre udžbenike i nastavnike koji će vas naučiti da slušate, gledate, eksperimentišete i polemišete, vi ćete zdravim razumom doći do slika koje su bliske realnosti. Čak i ako ne otputujete u svemir i odatle se svojim očima uverite da je Zemlja okrugla – zaključio je direktor „Petnice”.

Tokom čitave tribine, kao refren je ponavljana kritika okoštalog školskog sistema, ali i naučne zajednice, samoizolovane u istraživačkim kulama i ograđene stavom da je besmisleno dokazivati očigledne stvari. Nisu pošteđeni ni mediji. Oni su se, kako je rekao astronom Stanislav Milošević, gotovo u potpunosti manuli edukativne misije, istovremeno emitujući pogrešnu interpretaciju demokratije. Jednako se tretiraju stručnjaci i šarlatani, istina i laž, činjenice i pretpostavke, dokazi i verovanja. U trci za gledanošću, televizije s nacionalnom frekvencijom širom su otvorile vrata likovima i idejama koji su obitavali u internet rezervatima.

A ravnozemljaši su u svemu tome još i najbenigniji oblik pseudonauke, laka meta koja svojom senkom od radara kritike skriva mnogo opasnije forme neutemeljene revizije svega postojećeg.

– Kada sedimo u kafani i u raspravi neko kaže kako je Holokaust legitiman vid političke borbe, ja ću navesti razloge zašto se s tim ne slažem i na tome će se završiti. Problem je kad mediji tu temu postave kao suprotstavljanje dva ravnopravna stava. U društvu poput našeg, s potpunim odsustvom kritičkog mišljenja, izlaganje čoveka koji kaže da je Holokaust okej može da ima fatalne reperkusije. Dakle, nije sporno da ljudi imaju pravo da misle različito. Ali se plasman tih različitih mišljenja mora sagledavati kroz prizmu mogućih posledica – istakao je Stanislav Milošević, dotakavši samo središte ravne zemlje. Pred kojim se ne može biti ravnodušan.