Evropom vlada strah

Švajcarski pesnik i prevodilac Fabio Pusterla, koji piše na italijanskom i živi i radi između Lombardije i Lugana, posle nekoliko godina ponovo je gost Kulturnog centra Beograda povodom manifestacije posvećene Svetskom danu poezije. Predavao je italijanski na Univerzitetu u Ženevi, a časove drži i u srednjoj školi u Luganu. Jedan je od osnivača literarnog magazina „Idra” u Milanu, prevodi sa francuskog i portugalskog. Poeziju Fabija Pusterle kod nas prevodi pesnik Dejan Ilić, a na srpskom su objavljene njegove zbirke „Stvari bez istorije” i „Potopljena gomila”.

Živite između Švajcarske i severne Italije i inače mnogo putujete. Na koji način ovo internacionalno iskustvo uobličava karakter vaše poezije?

Živim u malom mestu u okolini Lugana, manjeg grada u Švajcarskoj. Kada ujutru otvorim prozor vidim planine i pomislim na to da samo donekle živim u tako idiličnoj sredini zbog toga što je ona deo veće oblasti preko granice zvane – Megalopoli Padana, trećeg megalopolisa u Evropi, posle Londona i Pariza. Ne vidim taj megalopolis sa svog prozora, ali on je tu. Nema pravih političkih granica između Švajcarske i Italije, stvarnost je mešavina, stopljenost megalopolisa i onoga što će tek postati njegov deo. Živim širom tih granica i to je zanimljivo iskustvo. Svako od nas živi kroz njih, između sadašnjosti i budućnosti, naše lične situacije i velikog broja mogućnosti. Poezija opstaje iznad ograničenja, iznad jezika. Moj jezik je italijanski, ali u Švajcarskoj imamo francuski, nemački, engleski, portugalski. U mladosti sam čitao evropsku i svetsku književnost; japansku, američku. Pluralnost i višejezičnost, dramatičnost, to je realnost današnjeg sveta, današnje poezije. Italijanski jezik moja je domovina, ali on mi nije dovoljan.

Kako se Evropa menja u današnjim dramatičnim okolnostima?

Duga tradicija evropske kulture veoma je važna i bogata. Ona se očitava u konceptu koji Evropu razlikuje od ostalih delova sveta, a to je upravo ideja o ljudskim pravima. Ta tradicija ljudskih prava karakterističnija je za evropski kontinent više nego za američki ili azijski. Na toj osnovi Evropa treba da nastavi da gradi i svoju budućnost. Ako stvari sagledavamo kroz političku perspektivu, Evropa zaista više nije mesto gde se na pravi način poštuju ljudska prava. Pretvorila se u prostor kojim vlada strah. To je bojazan onih koji ovde dolaze, ali to je zebnja i Evropljana da će zbog došljaka izgubiti ekonomske privilegije. Taj strah koji sve prožima čini da se zaboravljaju ljudska prava, ona koja nas čine Evropljanima, a Evropu onim što ona jeste. Promene treba da se kreću u pravcu povratka tim tradicionalnim vrednostima – humanosti i poštovanja prava drugog. Evropa, da bi to postigla, mora da bude spremna da se odrekne određenih privilegija. Danas u Italiji, Francuskoj, Mađarskoj i Austriji na političkim izborima pobeđuju desno orijentisane partije i programi, zasnovani na fašističkoj ideologiji. U takvoj situaciji širenja straha od svega što je drugačije ili strano negirana su ljudska prava. To je ono što podstiče strah. U čitavoj Evropi je tako. Mislim da se evropska politika u poslednjih 60 godina bazira na finansijskim i bankarskim pravima, ali ne i na poštovanju čoveka i na tradiciji evropske kulture.

Kako poezija opstaje u takvom svetu?

Sve počinje u rečima, reči su ključne za naš odnos sa svetom. Poezija je ta koja na poseban način koristi reči i stavlja ih u određene kontekste i odnose, samo što te reči u ovakvim sklopovima nemaju istovetno značenje kao što ga imaju u našem svakodnevnom životu. Tako nas poezija podstiče da promišljamo naš odnos sa svetom. Da preispitujemo i sopstvenu poziciju u svom okruženju. Takođe, poezija nam može pomoći da izađemo iz naših mentalnih šablona i navika, pomaže nam da shvatimo da je svet mnogo širi od našeg uskog viđenja, da je kompleksniji od naše tačke gledišta, ali ona ne može da promeni svet po sebi, već najpre pojedinačni odnos prema stvarnosti. Poezija ne može da dovede do političkih promena, ali može na njih da utiče. Može da proširi i otvori nečiju perspektivu.

Da li je grad sasvim i u poeziji prognao prirodu?

Veliki francuski pesnik egipatskog porekla Edmon Žabes u svojoj poslednjoj „Knjizi o gostoprimstvu” rekao je da je poreklo reči društveno, da su reči u vezi sa gradom i ljudima, ali da je slovo divlje, da je primordijalno, nebrušeno, oslobođeno obzira, prirodno. A u poeziji su reč i slova sjedinjeni.

Šta vas podstiče na to da menjate svoj način mišljenja, da vidite, da pišete?

To je neko sećanje, nešto iz prošlosti, neka situacija, ili možda dnevna vest koju pročitam u novinama. Na primer, ovih dana dok sam šetao Beogradom u jednom turističkom vodiču pročitao sam podatak da je prilikom bombardovanja vašeg grada 1941. godine bio pogođen i Zoološki vrt i da su tada istrčale preživele preplašene životinje koje su lutale gradom. Sigurno je da ima i važnijih vesti od ove, ali u svest mi se urezala slika oslobođenog lava koji šeta razorenim gradom. Moguće je da će me to inspirisati da nešto napišem.

Da li vas poezija i tekstovi koje prevodite menjaju kao stvaraoca?

Prevođenje ima neverovatan efekat na svest. Tera vas da izađete iz samoga sebe, iz ličnih shvatanja, čak iz sopstvenih kulturnih okvira. Prevodilac prvo treba da prodre u tuđi tekst, a onda da pokuša da stvori njegovu drugu verziju na svom jeziku. To nije samo lingvističko, već i kulturološko iskustvo. Proces prevođenja sigurno ostavlja trag i na pisanje autora.