(Ne)zaštićena domaća industrija

Ovih dana slučajno nađoh tekst koji se odnosi na ekonomsko-trgovinsku politiku Kneževine Srbije krajem 19. veka. Preciznije rečeno, reč je o jednom zanimljivom događaju, odnosno raspravi poslanika u tadašnjoj narodnoj skupštini, vezanoj za zaključeni trgovinski ugovor između Srbije i SAD, od 2. oktobra 1881. godine. Skupština je trebalo da ratifikuje taj ugovor, kako bi postao pravosnažan.

Tog 10. januara 1882. godine usledila je neočekivano burna i zanimljiva višednevna rasprava, u kojoj su se čuli brojni argumenti za i protiv usvajanja tog značajnog dokumenta, jednog od prvih koje je Kneževina Srbija tada zaključila sa nekom drugom zemljom, neposredno posle sticanja nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine. Posebno mi je bio zanimljiv prigovor poslanika Milana Đurića, koji je izneo tvrdnju da taj ugovor daje pravo strancima da stiču nekretnine u Srbiji, čime se „Srbija izlaže velikoj opasnosti, ukoliko dozvoli da se strani kapital uvozi u velikim (neograničenim) iznosima, jer mi tada možemo biti samo nadničari tih bogatih kapitalista”. Poslanik Marko Popović kritikovao je vladu što nije vodila računa o realnoj snazi srpske privrede, koja bi bila suočena sa naletom američkih industrijskih proizvoda, nadmoćnih po ceni i kvalitetu, na štetu razvoja domaće industrije. Naime, u Srbiji je još 1873. godine bio donet Zakon o zaštiti domaće industrije, da bi, naročito posle sticanja nezavisnosti, razvoj srpske industrije krenuo brzim koracima, tako da se čitav taj period, do kraja 19. veka odlikuje velikom privrednom aktivnošću, posebno u domenu otvaranja rudnika i industrijskih preduzeća, što je bilo praćeno i jačanjem i razvojem unutrašnje i spoljne trgovine, vezane za takvu proizvodnju.

U vezi sa svim navedenim, pitam se kako bi danas izgledala rasprava u našoj današnjoj narodnoj skupštini, kada bi neki sličan dokument, značajan za privredu i trgovinu Srbije, bio na skupštinskoj raspravi. Drugim rečima, da li bi današnji poslanici bili „na nivou” onih iz daleke 1882. godine? Bojim se da ne bi. S druge strane, svoju industriju smo već u toj meri uništili (pa i privredu u celini, jer smo stranom kapitalu prepustili ne samo industriju, nego i dobar deo najvažnijih nekretnina, pre svega obradivo poljoprivredno zemljište, pa i bankarski sektor), da nam više i ne treba pomenuti zakon o zaštiti domaće industrije.

Mladen Obradović,
Beograd