Setni optimizam

Tekst „Seksualne neuroze naših roditelja” Lukasa Berfusa (2003) uklapa se u poetiku in-yer-face dramaturgije, pa u tom smislu, po tematici, strukturi i stilu ima sličnosti sa dramama Sare Kejn (posebno „Očišćenima”), Marijusa fon Majenburga, Dee Loer. Postavljajući u centar radnje jednu specifično odbačenu devojku, pisac se analitički, oporo duhovito, sumorno poetično, sa bitnim dozama apsurda bavi brojnim problemima savremenog društva.

Scena u predstavi rediteljke Tanje Mandić-Rigonat je stilizovana, određena crnom bojom, prostrana i podeljena na nekoliko prizora (doktorska ordinacija, tezga sa povrćem, porodični dom, hotelska soba), što omogućava efektno smenjivanje fragmenata radnje. Redukovana, klaustrofobična, veštačka preciznost scenografije sugeriše odsustvo spontanosti i prirodnosti. Osećaj apsurda skoro da postaje opipljiv, izliva se iz te plastične urednosti (scenograf Aleksandar Denić, kostimograf Milena J. N. K.). Niko od glumaca, tokom predstave, ne napušta scenu. Kada ne igraju, sede po obodima, na posebno izdvojenom prostoru, što ima metaforička značenja nemogućnosti odlaska, života kao čekaonice itd.

Vanja Ejdus zaista impresivno igra protagonistkinju Doru. U njoj ima dosta od Bihnerovog Vojceka: neurotična je, progonjena, izgubljena, gurnuta u bezizlaznu zamku dijaboličnog okruženja. A, istovremeno, puna je života. Eros, kao konstruktivna, nezaustavljiva energija, nekontrolisano se preliva iz nje, i mrvi nasilno uspostavljene, društvene barijere.

Svi drugi likovi u predstavi su, u osnovi, postavljeni teatralno što tačno pokazuje njihovu užasnu bezosećajnost, odnosno ističe dragocenu nevinost Dore. Najubedljiviji su likovi kod kojih, u okvirima tog bazičnog manirizma, prodre neka ljudskost, poneka retka emocija koja razori društvenu pozu, navučenu masku urednosti i zastrašujućeg automatizma (likovi Finog gospodina – Igor Đorđević, Dorinog doktora – Miodrag Krivokapić, Dorinog oca – Slobodan Beštić).

Sa druge strane, manje su uzbudljivi likovi koji nemaju tu višeslojnost, već su sasvim otuđeni, nakazni stvorovi, oslobođeni svakog traga emocija (Dorin šef – Miloš Đorđević, Šefova majka – Dobrila Stojnić, Dorina majka – Dušanka Stojanović Glid). Realizacija ovih likova jeste tačna i sasvim opravdana, ali bi oni bili potpuniji da je u njima, bar u naznakama, prisutan stvaran život. Tekst daje mogućnost da se na sceni prikaže i njihova ljudskost, iako minimalizovana i ćušnuta u ćošak. Na primer, u jednom trenutku Dorin šef govori o lepoti Dorine nevinosti. Glumac te segmente izgovara kao i sve ostale replike, dakle teatralno, karikirajući smisao. Da je taj deo izveden realističnije, iskrenije, uspostavio bi se i drugi, ljudski aspekt lika, čineći ga složenijim i uverljivijim. Indikativno je i to da niko osim Dore nema lično ime. Jedino je ona stvarna u tom okruženju bezličnih, odvratno bezosećajnih stvorenja.

„Seksualne neuroze naših roditelja” Tanje Mandić-Rigonat je izazovna i dobrim delom umetnički vredna predstava koja konfrontira publiku sa nizom bitnih pitanja – društvene kontrole, ukidanja slobode i individualizma, sputavanja ljubavi i seksualnosti, odnosa između roditelja i dece itd. Iako Dora, na kraju, ostaje sasvim sama, svirepo napuštena i prevarena, zakopana u praznini i varljivim nadama, zadržava se setno optimistični utisak:život je nemoguće iskoreniti.