Nije svaka neprijatnost nacionalizam

Dopis „Srbofobija ipak postoji”, gospodina M. Stojanovića iz Užica, objavljen 25. marta u ovoj rubrici, podsetio me na gotovo identičan događaj koji sam doživeo pre pedesetak godina, takođe u Zagrebu. Samo što ja nisam imao vojničku, već brigadirsku uniformu.

Bio sam član brigade „Bratstvo-jedinstvo”, sastavljene od brigadira iz Zagreba i Beograda, po sistemu pola-pola. Učestvovali smo zajedno sa drugim brigadama iz Jugoslavije, na izgradnji savskog nasipa. Sve brigade bile su smeštene u naselju „Sedam sekretara Skoja”. Jednom prilikom pošao sam sa drugom da potražimo devojku koju smo upoznali prethodne godine na radnoj akciji. Živela je u Primorskoj ulici. Da ne bismo lutali, upitali smo jednog starijeg gospodina kako da je nađemo. „Dečki, morate se vratiti u Ilicu, pa tramvajem četiri stanice do...”, govorio je on. Način na koji nas je „značajno” pogledao i zagledao uniforme, pomogao nam je da shvatimo da ne govori istinu. Srećom, nedugo zatim, jedan policajac nas je uputio gde treba. Ispalo je da se ta ulica nalazi malo niže od mesta gde smo sreli starijeg gospodina. Zapitao sam se tada u sebi, zašto je taj čovek slagao dva golobrada dečaka u brigadirskim uniformama, koji su svojom voljom došli da mesec dana guraju po 150–200 kolica šodera dnevno, previjajući žuljeve na rukama, koji su neprestano pucali? Tada nisam znao odgovor.

Neprijatnost smo ubrzo zaboravili, jer smo te večeri, zajedno sa pronađenom drugaricom i ostalim brigadirima, uživali na Šalati, gledajući košarkaške čarolije Harlem globtrotersa i Čiroki Indijanaca. Sećam se da je na poluvremenu pevao čuveni Stjepan Džimi Stanić, svoju pesmu „Moja kobila Suzi”. Ostalo mi je takođe duboko urezano u sećanju nešto što se verovatno nikada neće dogoditi na ovim prostorima. Naime, svakodnevno se dešavalo da, kako koja brigada sa svojom pesmom pristigne na trasu, ostale su je gromoglasno pozdravljale. Neprijatnost na početku ovog teksta nije pomutila sva divna druženja i poznanstva sklopljena sa mnogim mladim ljudima širom tadašnje države. Sećam se i Tanje Kokeze (ćerke čuvenog beka Hajduka iz Splita), koja je bila u splitskoj brigadi. Kasnije se ostvarila kao vrsna teniserka.

Konačno, moja spoznaja nije da je stariji gospodin gajio srbofobiju ili slično, već da je jednostavno loš čovek. Kako loših, tako i dobrih ljudi ima i ovde i tamo. Verujem da ovih drugih ima u daleko većem broju. Možda ne bi trebalo sve gledati kroz prizmu (kvazi)nacionalizma i međunacionalne mržnje.

Ratko Poznanović,
Beograd