Konobari velikog srca

Još gosti nisu seli, a osoblje kafića prilazi i uz blagi osmeh dobrodošlice ljubazno se obraća: „Dobar dan, šta ćete da popijete?”

Reklo bi se, kafić kao i svaki drugi, ali nije...

Za manje od dva meseca od kada je primio prve goste, kafić, pod nazivom „Zvuci srca” u Čuburskoj ulici na Vračaru u Beogradu, pobrao je mnogo simpatija i dobio stalne goste. Kafić je jedinstven je po tome što u njemu rade mladi ljudi sa smetnjama u mentalnom razvoju. Mada su nastup uvežbali, deluju prilično spontano i nenametljivo. Daju sve od sebe da pokažu da i oni mogu da budu funkcionalni, samostalni i svoji. Zato je atmosfera u njemu prijatnija, prisnija.

Prvo stalno zaposlenje

Svako ima svoje zaduženje. Nemanju (25) zatekli smo kako s pažnjom barata aparatom za kapučino. Završio je ekonomsko-trgovačku školu, ali se obučio za šankera i sada time želi da se bavi.

Devetnaestogodišnja Anđela je vrlo ljupka konobarica. Završila je za knjigovesca u srednjoj zanatskoj školi „Petar Leković” na Kanarevom brdu, ali namerava da ostane ovde što duže, jer joj se ovi poslovi sviđaju.

I Aleksandra (35) odlično se snalazi. Sama i napravi i posluži sve što joj gosti poruče. Voli da pravi i cvetne aranžmane, pa deo vremena provodi u kafiću, a deo u radionici.

Miloš je, takođe, konobar, ali i on često bude u radionici gde uči da šije. Ponedeljkom i utorkom je ovde, a ostalim danima angažovan je u jednom supermarketu da sređuje kolica. Mada nema ni dan odmora, taj tempo mu odgovara.

Dušan sedi u posebnoj prostoriji, gde radi za kompjuterom. Sa roditeljima je živeo u Australiji do sedme godine, a onda je došao u Srbiju. Govori tri jezika, engleski, srpski i francuski, pa zahvaljujući tome prevodi stručna uputstva za rukovanje mašinama koje koriste u lokalu.

Ovo je njihovo prvo stalno zaposlenje i mnogo su srećni. Na radnom mestu svi nose uniforme: svetloplavu košulju i tamnu kecelju – i pločicu sa svojim imenom. Tako postaju ozbiljniji, odgovorniji i važniji. Kao kad glumac obuče kostim cara, pa se onda tako i oseća. Dok cede limunadu, sipaju sok, pripremaju kafu, čaj ili toplu čokoladu ili rade bilo šta drugo, potpuno su usredsređeni na to. Ništa im nije teško. Kad gosti odu, pokupe šolje i čaše, počiste sto, nameste stolice, obrišu prašinu, a ne libe se ni da srede šank, operu sudove, prebrišu podove...

– To su deca koja godinama sa nama prolaze kroz programe škole života i škole životnih veština. Sada je kroz program EU u Srbiji „Mi radimo, budućnost gradimo” omogućeno da njih 60 prođe obuku za šankera, konobara, cvećara, pomoćnika kuvara, štampara.... Petnaestoro, od 19 do 35 godina, angažovano je svakodnevno, u dve smene, od devet ujutro, do devet uveče, a ostali dolaze povremeno, u zavisnosti od toga kako im obaveze i mogućnosti dozvoljavaju. Nekome je nešto prenaporno i previše zahtevno, što drugima nije. Naš cilj je da potencijal svakoga od njih izađe u prvi plan – ističe defektolog Goran Rojević, osnivač i direktor Humanitarne organizacije „Dečje srce” (postoji već 18 godina) koja je ovim mladim ljudima sa autizmom, Daunovim sindromom i drugim mentalnim smetnjama pomogla da pronađu posao.

Prostor za kafić obezbedio je grad Beograd, a opremilo ga je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Mladi primaju platu koju im isplaćuje služba za zapošljavanje preko svojih stimulativnih mera za osobe sa invaliditetom. Rad im se upisuje u radnu knjižicu i ostvaruju pravo na penziju.

– Ambijent ne podseća previše na kafić. Renovirali smo ga tako da se svako u njemu oseća kao da sedi u dnevnoj sobi. Naši korisnici doživljavaju ga kao svoju kuću. Zato lokal i nema mnogo stolova, jer gužva može da ih učini nervoznim. Devojke iz naše organizacije pomažu im da tu gužvu ne osete. Pod stresom oni „pucaju” i ne mogu da kontrolišu situaciju – objašnjava naš sagovornik.

Kada su krajem januara majstori završili poslove, bilo je planirano da prvo stručnjaci koji su osmislili ovaj projekat daju svoj sud. Ipak, ovakav način angažovanja mladih ljudi sa smetnjama u razvoju do sada nije postojao na našim prostorima, a i roditelji su se pitali kako će se njihova deca snaći. Tako je napravljen ustupak: prvi, nezvanični gosti bili su mame i tate. Oni su, oduševljeni preporodom svoje dece, objavili sve na društvenim mrežama, novinari su saznali i tako je krenuo posao, iako kafić zvanično nije otvoren.

Mnogi pitaju da li je dozvoljeno pušenje, mogu li da dovedu psa...?

– Ne želimo da stavimo bilo kakav znak zabrane. Pušač treba sam da shvati da oko njega nisu pušači i da ne zapali cigaretu. Ako bilo ko, na bilo koji način, razbija postojeći mir i pozitivnu energiju koju naši korisnici šire, nije mu tu mesto. Ovaj kafić nije za baksuze, ugursuze, nervozne i bezobrazne. Dobrodošli su fini gosti koji umeju da ukažu poštovanje i pokažu iskrene emocije. Ta komunikacija ovim dečacima i devojčicama mnogo znači. Nekad oni ne razumeju vas, nekad vi njih, ali uz malo truda naći ćete zajednički jezik – odgovara Rojević.

Primer drugima

Vest o radu ovog kafića brzo se prenela, pa se u njemu traži mesto više. Sve je više ljudi koji bi hteli u svojim gradovima da pokrenu isto. Rojević se tome raduje, jer misli da ovo treba da bude strateški projekat. Da lokalna zajednica prepozna potencijale i kvalitete ovih mladih ljudi i da drugi požele da ih angažuju u svojim kafićima, lokalima, firmama...

– Svako treba da pokrene aktivnosti u kojima će ovi mladići i devojke moći da pokažu zajednici najbolji deo sebe. Nije važno da li će da prave ajvar, tkaju ćilime ili rade u restoranima. Najteži problem ovih osoba je društveno neprihvatanje. Kada je čovek nezadovoljan, može da bude i zdrav, ispoljiće svoje najgore ćudi, a koliko god da je bolestan, ako je zadovoljan, njegova bolest neće dolaziti u prvi plan. Tu smo da ih podržimo i da im pomognemo da se u nepredviđenim situacijama lakše snađu. Treba im nadzor, ali ne tutor, već samo vetar u leđa. Sa otvorenim duhom razvijaju i one potencijale koje nisu svesni da imaju – ističe defektolog Goran Rojević.

Rok grupa

U kafiću su osobe sa smetnjama u razvoju i konobari i šankeri, ali i muzičari. Uskoro će svako veče od 18 do 20 sati goste zabavljati rok grupa „Zvuci srca”. Oni ne znaju note, ali akordi koje Dunja proizvodi na klavijaturama, Sanja sa dairama i Ilija na tarabuki, zapravo, još lepše zvuče, jer dopiru iz njihovih srca.

Spretne ruke

– Možda je malo veću pažnju na trenutak odvukao kafić, ali uređenje kuhinje je pri kraju, pa će uskoro početi sa radom i restoran. U sklopu kafića je i radionica gde mladi šiju torbice i razne suvenire od tekstila, oslikavaju staklene površine na svećnjacima, štampaju aplikacije na majicama, šoljama, hemijskim olovkama... Imaju odeljak i gde prodaju svojih ruku dela. Po zidovima kafića svuda su i slike Marka Petkovića, takođe dečaka sa smetnjama u mentalnom razvoju. I ta izložba je prodajna – kaže Sašenka Mirković, defektolog iz Humanitarne organizacije „Dečje srce”.

Bez računa i cenovnika

U ovom kafiću ne plaća se ništa. Nema cenovnika, ni fiskalnih računa. Za ono što popiju, gosti u kasicu u obliku srca mogu da ostave onoliko novca koliko misle da treba. Bogu hvala, imaju dovoljno da nadomeste potrošeno. Svakoga dana javljaju se dobri ljudi koji hoće na različite načine da pomognu.