Kad sam prvi put video more

Dopis „Nije svaka neprijatnost nacionalizam”, objavljen u ovoj rubrici 28. marta 2019. godine, podsetio me na moj prvi odlazak na more. Posle Drugog svetskog rata, Niš je imao odmaralište u Kaštel Novom, slikovitom mestašcu nadomak Splita. Davne 1958. preko niškog Crvenog krsta grupa dece, među kojima sam bio i ja, poslata je na oporavak na more. Putovali smo vozom od Niša, preko Beograda, Posavine, Like i Knina do železničke stanice u Kaštel Novom. Nikad neću zaboraviti trenutak kad sam iz voza prvi put video more. Bili smo smešteni u barakama van naselja. Pored baraka bilo je igralište, na kojem smo posle kupanja igrali fudbal.

Jednog dana zakazana je utakmica između niških školaraca i učenika iz Kaštela. U timu Nišlija bilo je nekoliko dečaka koji su igrali u pionirskom timu „Radničkog”, među kojima se isticao Dragan Holcer, kasnije najbolji centarhalf Jugoslavije. Nišlije su pobedile, zahvaljujući odličnoj igri tada trinaestogodišnjeg Dragana Holcera. Domaćini, ljuti što su izgubili utakmicu, uveče su se okupili oko naših baraka i počeli da nas psuju i gađaju kamenjem. Štitili su nas vaspitači, a kada je stvar počela da izmiče kontroli, došla je milicija. Zbog ovog incidenta smo prekinuli letovanje i pre vremena se vratili u Niš.

Apsurdno, ali Dragan Holcer je kasnije, kao najveća zvezda jugoslovenskog fudbala, prešao iz niškog Radničkog u splitski Hajduk, a zatim u Bundesligu. Lično sam poznavao i njega i njegovu majku Idu, koja je sahranjena na niškom Novom groblju.

Slobodan T. Petrović, Kladovo