Hipsterska ljubav ubija kaktuse

Opasni kriminalci, koji se sebe i boga ne uplaše ni kad čuju kako za njih govore da će jednog dana počiniti i genocid, vršljaju pustinjama jugozapada Sjedinjenih Država, uz granicu s Meksikom, vrebajući državno bogatstvo da se na njega bace i razgrabe ga. Na te bi reči, da ih čuje, predsednik Donald Tramp značajno i zadovoljno klimnuo glavom, spremajući se da se nadoveže svojim pričama o propasti koja čeka Amerikance ukoliko ne zaustave navalu migranata s juga. Ali, kako to već obično biva, pogrešio bi. Ovde je reč o nečemu sasvim drugom, o krijumčarima plena vrednijeg od migrantske glave – kaktusa, o kradljivcima koji su mnoge njegove vrste, zbog vrednosti koju dostižu na crnom tržištu, doterali do ivice istrebljenja, na radost snobova širom sveta zavedenih modom biljnih ukrasa kakve i hipsteri najstrožeg ukusa smatraju dostojnim svojih domova i lokala.

U stara vremena, za kaktus bi „suvim zlatom” plaćali samo oni nesrećnici iz vesterna što su ostavljeni da se pešice i bez pune čuturice probijaju kroz najjaloviji deo pustinje, tamo gde osim peska zaista nema ničega, pa ni kaktusa da ga raseku nožem i dođu do vode koju on prikuplja u svojoj unutrašnjosti. Za kaktuse prepoznatljive iz vesterna, zvane saguaro, što se granaju u oblik nalik nepravilnom svećnjaku, s kracima sličnim rukama presavijenim u laktovima i podignutim do visine glave, kao pred revolverskom cevi zlog kauboja, za tu ikoničnu i retku vrstu danas se od kolekcionara koji ne dozvoljavaju da zakon stane na put njihovoj strasti može dobiti i nešto više od tri stotine dolara po metru primerka.

Za jednu drugu vrstu ljubitelji moraju da plate 900 dolara, iako je ona veličine lopte za bejzbol. I to je još daleko od rekordnih svota za najdragocenije vrste, poput one koju, izveštava „Gardijan”, internet crnoberzijanci ne daju za manje od 24.000 dolara.

Pošto je u pustinjama jugozapada SAD i severa Meksika, gde kaktusi rastu, i dalje nemoguće nadzirati sve što se dešava, tačne razmere krađe retkih i zaštićenih kaktusa nisu utvrđene. Ali, indicija je dovoljno da se botaničari zabrinu. Pre šest godina, američki graničari presreli su 411 ukradenih kaktusa spremljenih za prodaju u inostranstvu. Godinu kasnije, taj se broj popeo na čak 2.600 primeraka, za šta nadležni veruju da je opet tek deo onoga što krijumčari uspešno proture svojim kanalima. Sledeće godine, zaplenjena su 3.500 primerka samo jedne retke vrste.

Posledica toga je da se danas oko trećine svih vrsta kaktusa smatra ugroženim. Slabo pomaže i to što nacionalnim parkovima i rezervatima u kojima niču kaktusi patroliraju državni agenti u civilu, pa i to što se u kaktuse ugrađuju mikročipovi kako bi im lakše ušli u trag. Uprkos svim merama predostrožnosti, crno tržište i dalje cveta jer je potražnje napretek.

Samo američko legalno tržište prodaje kaktusa vredno je na desetine miliona dolara godišnje. Popularnost ovih trnovitih biljaka pretvorila ih je u oblik u kojem dizajneri „Kartijea” prave preskupe narukvice, dok ga vajari podražavaju u delima izrađenim za slavne galerije. Na prvom mestu, ipak, oni su ukras u domovima širom sveta, najčešće onima koji su materijalno situirani i očekuju dalji uspon na društvenoj lestvici. Zato ih iz američkih rezervata ne kradu samo kriminalci nego i obični zaljubljenici doputovali iz drugih krajeva sveta, nesposobni da se odvoje od dragocenih kaktusa, a da barem jedan od njih ne ponesu kući.

Razlog iz kojeg su kaktusi postali toliko skupi nije samo to što su, izuzev jedne vrste, autohtoni jedino u američko-meksičkom pograničnom području. Možda još veći problem jeste to što primercima iz najcenjenijih vrsta treba i nekoliko decenija da bi stasali u svoj konačni i najlepši oblik. Toliko vremena za čekanje nemaju oni što su podlegli kaktusima kao imperativu poslednje mode, za koju se nikad ne zna koliko će trajati.

Ovde se u priču o pomami za kaktusima uključuje i svojevrsna moralna panika, još jedan oblik histerije usmeren prema milenijalcima i hipsterima. U novinskim tekstovima o ovom problemu neretko se konstatuje kako su nesposobnost za trud koji će se isplatiti tek za mnogo godina i spremnost da se jedna vrsta u budućnosti istrebi samo da bi se udovoljilo trenutnom modnom kapricu tipične osobine generacije milenijalaca, naročito njene hipsterske potkulture. Međutim, u arhivama „Atlantika” i „Finiks njuz tajmsa” lako je naći tekstove koji svedoče o tome da su takozvani policajci za kaktuse postojali mnogo pre sazrevanja milenijalaca i hipstera i da su kazne protiv kradljivaca ove biljke stoga i pooštrene još ranih devedesetih godina prošlog veka.

Kaktusi jesu upali u ozbiljne probleme, ali pomalo se i koriste za razapinjanje još jedne generacije koja je, uz sve svoje stvarne mane, osuđena da trpi iste one osude koje stariji od pamtiveka upućuju svakome ko od njih preuzme svet: da je nepojmljivo samoživa i lakoma na brzu nasladu bez obzira na posledice koje će zbog toga trpeti svi i sve oko njih – kao da je drugačijeg naraštaja ikada bilo.