Posle posta – provodadžisanje

Na pomen balova, današnjem čoveku su prva asocijacija zabava i ples. Međutim, pre 200 godina, balske dvorane širom Evrope su bile svojevrsna čvorišta društvenog života. Osim što su uobličavali manire građanske klase, balovi su služili i za sklapanje bračnih i poslovnih partnerstava. U doba kad se nije mogao ni zamisliti nastanak „interneta”, oni su bili svojevrsna preteča umrežavanja ljudi, mahom iz viših slojeva. Ni Srbija nije bila izuzetak.

Osim vladara i stranih konzula, balske zabave su u našu zemlju u 19. veku doneli sunarodnici „iz preka”, prevashodno iz Habzburške monarhije, kaže za naš list kaže Milorad Stokin, master muzički umetnik i operski pevač, autor i urednik „fejsbuk” stranice „Fragmenti prošlosti”. Ovaj pasionirani istraživač prošlosti i predavač odnedavno drži predavanja o temi dvorskih i javnih balova među Srbima.

„Prvi javni bal među Srbima je zabeležen u Zemunu 1827. godine, verovatno u nekoj gostionici. Sačuvan je podatak da je kafedžija koji ga je organizovao tražio da se odrede patroldžije s batinama koje bi sprečile dolazak onih koji nisu hteli da plate ulaz. Prvi dvorski bal u Srbiji je priređen 1834. u Narodnom sudu u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici, u čast ordena koji je knez Miloš dobio od sultana. To je bio do tada neviđeni događaj, a posebna delegacija je išla po kneginju Ljubicu i malog Mihaila u dvor”, objašnjava Stokin.

Omasovljenju balskih zabava će doprineti i strani konzuli. Tako je krajem 1837, po uspostavljanju srpsko-britanskih diplomatskih odnosa, engleski diplomata Džordž Lojd Hodžis upriličio bal u svojoj kući u čast kneza Miloša, ali i sopstvenog unapređenja u generalnog konzula Velike Britanije u Srbiji. Da bi mu se revanširao, Miloš je već početkom 1838. „uzvratio” balom u konaku na Topčideru.

Isti vladar je zaslužan i za nastanak Svetosavskog bala, prvi put održanog u Beču 1846. godine, za vreme kneževog izgnanstva u tom gradu. Namera mu je bila da tako okupi srpsku i slovensku zajednicu u Beču kako bi agitovao za svoje političke ciljeve.

„U Srbiji je prvi Svetosavski bal priređen 1860. godine. Njegovoj popularnosti je sigurno doprinela činjenica da je organizovan odmah posle posta, to jest u vreme mesojeđa”, objašnjava Stokin.

Od te iste 1860. knez Mihailo Obrenović će sa suprugom, kneginjom Julijom, biti pokrovitelj brojnih dobrotvornih balova, poput onog iz 1865. za izgradnju Opštinske bolnice – današnje zgrade Srpskog lekarskog društva u Ulici Džordža Vašingtona. Inače, za vreme prve vladavine kneza Mihaila, okončane 1842, u Beogradu je započeta izgradnja prve balske dvorane u hotelu „Kod jelena”, koju je knez finansirao svojim sredstvima a radovi su okončani 1843. godine.

Dobrotvorne balove su priređivale i različite organizacije i udruženja. Iz redosleda igara sa zabave koju je 1885. priredio školski odbor opštine beogradske, za kasu školskog fonda, doznajemo da su okosnicu repertoara činile narodne igre i kola. Otvaranje je bilo uz „Kraljevo oro”, zatim bi usledile „Čačanka”, „Srbijanka”... sve do prvog od dva kadrila. Zatim su kombinovane narodne i evropske igre (mazurka, polka, valcer). Bal je zatvoren igrom „Lepa maca”.

Pozivnice bi zvanicama obično stizale desetak dana pre događaja, posle čega bi usledila opsežna priprema.

„Postojala je etikecija, devojke su dolazile uglavnom u belim toaletama, dame su nosile haljine sa šlepom u tamnijoj boji, starije gospođe su dolazile u toaleti u narodnom duhu, a gospoda u fraku s odlikovanjima i lentama. Pripadnici vojnog kora su nosili svečane uniforme s dekorativnim elementima”, ističe Stokin.

Zvanice su reprezentovale svoje bogatstvo uglavnom kroz toalete svojih ćerki stasalih za udaju, od kojih će mnoge naći i mladoženju na balovima. Tome je, naravno, prethodio ples.

„Nisam naišao na podatak da je u Srbiji bilo pravilo da ne sme da se odbije kavaljer za ples. Možda je to više važilo za strane balove. Kod nas su devojke često plesale s bratom, a ako odigra više od jednog plesa s nekim drugim, odmah bi kretale priče da je to potencijalni mladoženja”, navodi Stokin.

U vreme kralja Milana, zvanicama su deljene i bogato ilustrovane knjižice s monogramom vladara. Osim reda igara, u primercima za devojke se nalazio i spisak kavaljera koji su želeli da plešu s njima, blagovremeno pripremljen u „dosluhu” muških zvanica i ceremonijal majstora.

Na balovima se, dabome, i jelo i pilo, ali se pazilo da se ne pretera, jer su zvanice vodile računa kakav će utisak ostaviti. Sušta suprotnost su bili „krompir balovi” nižih slojeva po periferijskim kafanama, nastali kao surogat otmenih građanskih zabava. Njihovi učesnici toliko nisu vodili računa o svojim pokretima da su skakali kao da šutiraju krompire.

„Kad zasvira kolo, gazde, šegrti i kalfe bi se izuvali, skakali i dizali toliku prašinu da su kafedžije morale vodom da polivaju kafane narednog dana. Time je ugledanje na građanske balove dovedeno do karikaturalnosti”, kaže Stokin.

Štrausov kadril za Aleksandra

Na jednom od beogradskih balova je lično svirao bečki kompozitor Johan Štraus Mlađi, sa svojom trupom. Sin čuvenog Johana Štrausa, koji je i inače komponovao po narudžbinama nekoliko srpskih vladara 19. veka, nastupio je 1847. u gostionici „Srpska kruna”, za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića. Tom prilikom, on je za kneza napisao „Aleksandar kadril”, za šta je bogato darivan.

Top prikriven cvećem

O značaju balova za očuvanje nacionalnog identiteta svedoči primer manjinskih naroda u Austrougarskoj u 19. veku.

„Nijedan srpski bal se nije mogao zamisliti bez kola kao demonstracije nacionalnog identiteta. Baš kao što je jedan muzikolog nazvao Šopenovu polonezu ’topom prikrivenim cvećem’, jer kroz finu umetničku formu poziva Poljake na nacionalno oslobođenje, tako su i na srpskim balovima rado pevane himne budnice, pozivajući na buđenje nacionalne svesti, poput ’Rado ide Srbin u vojnike’ ili ’Ustaj, ustaj, Srbine’”, objašnjava Milorad Stokin.