Kina čeka novi Brisel

Jedan dan u Briselu. Zatim, dva dana u Dubrovniku. Redosled satnice aprilske posete kineskog premijera Li Kećijanga Evropi (9–12. april) upadljiv je jer zvanični Peking u profilisanju budućih odnosa s Evropom možda čeka novu evroupravu u Briselu, koja će biti izabrana nakon parlamentarnih izbora 23–26. aprila.

Naime, predsednik kineske vlade stiže 9. aprila u Brisel na kratki, jednodnevni susret s liderima EU, da bi razmotrili dalji razvoj dva megatrgovinska partnera. EU je inače Kini najveći spoljnotrgovinski partner. Kina je pritom EU drugi najveći trgovinski suigrač, posle SAD.

Odmah nakon susreta s odlazećom upravom EU, Kećijang stiže u Dubrovnik, na dvodnevni samit grupacije „16 plus 1”, koju s jedne strane čini dvocifreni niz država Evropa (među njima 11 članica EU), a s druge „azijski tigar” odnosno druga najveća ekonomija sveta.

Da su odnosi Brisela i Pekinga u delikatnoj tranziciji, svedoči i osvrt na lanjski raspored samita Evropljana i Kineza.

Naime, susret Li Kećijanga s liderima „16 plus 1” u leto 2018. u Sofiji prethodio je julskom samitu s rukovodstvom EU u Pekingu. Ovog puta, briselska sino-evropska debata je prvi čin, dok je dubrovački dijalog „16 plus 1” sledeća razrada probranih odnosa.

Pritom, dok se ovog proleća odlazeća evrouprava sastaje s Kećijangom, nakon što je Kinu nedavno označila „sistemskim rivalom”, na lanjskom samitu u Pekingu, Brisel je imao potpuno suprotno mišljenje od današnjeg.

„Zajednička je obaveza Evrope i Kine, Amerike i Rusije ne da razaraju (globalni) poredak, već da ga unapređuju. Ne da počinju trgovinske ratove, koji su se tokom istorije tako često pretvarali u užarene konflikte, već da odvažno i odgovorno reformišu na pravilima regulisan međunarodni poredak (rules based international order) „stoji u prošlogodišnjem zajedničkom saopštenju EU i Kine nakon samita održanog 16. jula 2018. Istom prilikom, Brisel i Peking su se obavezali da „prodube strateško partnerstvo EU i Kine”.

Proslavljajući 15. godišnjicu sino-evropskih odnosa, dva aktera zaključila su da je dotadašnja saradnja „naveliko ojačala odnose EU i Kine, s plodnim ishodima u (oblasti) politike, ekonomije, trgovine, kulture, razmene međuljudskih iskustava i drugima. Lideri potvrđuju svoju spremnost da prodube međusobno partnerstvo u ime mira, privrednog rasta, reformi i civilizacije”, navodi se u kominikeu sa samita održanog u Pekingu.

Stav Brisela prema Pekingu, od prošlog jula do sada očigledno je toliko radikalno promenjen da je francuski predsednik Emanuel Makron koliko 22. marta uskliknuo kako je „vreme naivnosti Evrope prema Kini prošlo”, da bi 26. marta izjavio kako „Francuska i Kina smatraju da je u tekućem kontekstu, posvećenosti multilateralizmu najbolji način za promociju međunarodne saradnje, i to u vremenu kada se rizici i zajednički izazovi umnožavaju”. Istina, između dve Makronove izjave, Francuska i Kina potpisale su poslovne sporazume teške oko 40 milijardi evra.

U međuvremenu, Evropljani okupljeni 9. aprila u Briselu, zbog jednodnevnog samita s visokim predstavnikom Pekinga, možda će premijeru Li Kećijangu objasniti šta ih je tačno navelo da od lanjskog viđenja Kine kao „strateškog partnera” – pred kraj svog briselskog mandata – u njoj sada vide „sistemskog rivala”.

Aprilskoj poseti Li Kećijanga Evropi prethodila je inače prva ovogodišnja međunarodna turneja kineskog predsednika Si Đinpinga, i to u Italiji, Monaku i Francuskoj. Tom prilikom, Si Đinping je vrlo precizno postavio tekuće viđenje Pekinga o odnosima s drugim krajem srednjevekovnog „Puta svile”.

„Monako je u Evropi najprijateljskija država prema Kini”, istakao je Si tokom svečane večere koju je princ Albert Drugi priredio u čast visokog gosta s Istoka.

„Sve razvijeniji odnosi Kine i Monaka primer su saradnje država različitih (političkih) sistema, i imaju strateški, stabilan i dugoročni značaj”, ocenio je tom prilikom Si Đinping. Monako je u međuvremenu, prva evropska država koja je od prošle godine pokrivena opremom „Huaveja” – protiv čijeg širenja na Zapad, Brisel, a posebno Vašington, imaju više nego oštre primedbe.

Prvi čovek Kine i tamošnje Komunističke partije, istovremeno je iskazao „dobrodošlicu Monaku da učestvuje u izgradnji projekta ’Pojas i put’ (PiP)”.

Prethodno, Si Đinping i italijanski premijer Mateo Salvini potpisali su u Rimu pristupnicu Rima projektu PiP. Kao prva velika ekonomija Zapada, članica EU i NATO-a, Italija se tom odlukom izložila burnim kritikama transatlantskih saveznika. U pripremi za put u Vašington, Luđi di Majo, zamenik italijanskog partnera, poručio je da „SAD i EU nemaju zašto da brinu kada je reč o ulasku Italije, a posebno njenih strateških luka Trst i Đenova na mapu širenja kineskog transkontinentalnog projekta”.

„Oni koji se protive ovoj odluci Rima, ljubomorni su. Trst i Đenova ulaskom na PiP postaju direktni konkurenti Hamburgu, Roterdamu, Antverpenu, Valensiji... Rim uzima za pravo da u trgovinskim odnosima i sam kaže: ’Italija, prvo.’”, naglasio je Di Majo.

I, upravo tu, kod pitanja šta će kome u EU – nakon tamošnjih majskih evroparlamentarnih izbora – biti preče: interes celine (i to kakve) ili interesi suverenih država, lomiće se verovatno stav Evropljana prema rastućim globalnim privrednim interesima i viziji Kine za 21. vek.

U tom svetlu, Li Kećijang će susretu s Evropljanima u Briselu ovog proleća posvetiti samo jedan dan. Peking je više nego svestan javno izraženih i oprečnih stavova koje prema projektu PiP, ali i drugim aspekata razvoja odnosa EU i Kine s jedne strane zauzimaju: zvanični Lisabon, Atina, kao i 16 država istočne Evrope a s druge strane, recimo, Kopenhagen, i u sve manjoj meri Berlin ili Pariz. Da je evropski raskol oko saradnje s Kinom sve veći, svedoči i činjenica da je Luksemburg – jedan od vodećih globalnih finansijskih centara – koliko 26. marta potpisao pristupnicu projektu „Pojas i put”.

Uoči predstojećeg puta u Brisel i Dubrovnik, Li Kećijang je izrazio nadu da će EU i Kina svoje odnose nadalje gledati iz „strateške i dugoročne perspektive”. Ima li EU jedinstveni ugao gledanja prema budućem razvoju odnosa s Kinom, biće jasnije tek na jesen, kada u Brisel stigne novoizabrani sastav Evropske komisije.