Kako je Štulić postao mit

„Arsen Dedić je napisao devet dobrih pesama, Goran Bregović pet, a ja 30!” Možda će nekome zvučati neskromno, ali ovo su reči Branimira Džonija Štulića koje citira Hrvoje Horvat, autor nove knjige o nekadašnjem frontmenu „Azre”, predstavljene u Beogradu. Knjiga „Štulić: biografija” kreće od početka – muzičarevog detinjstva u Skoplju i Jastrebarskom, studija u Zagrebu, osnivanja „Azre”, i stiže do „razvoda” od muzičke karijere i odlaska i života u Holandiji. Uz neobjavljene rukopise i privatne fotografije, svedočenja kolega, saradnika, poštovalaca, i izjave samog Štulića, Horvat smešta život i delo jedne od najcenjenijih, ali i najkontroverznijih ličnosti na prostoru bivše Jugoslavije i u socio-politički i kulturni kontekst.

Posle čitanog „Fantoma slobode”, priznati hrvatski novinar, rok kritičar i autor Hrvoje Horvat ponovo se uhvatio u koštac sa Džonijevim radom, i rezultat je „Štulić: biografija”, delo koje je objavio „Večernji list”. A prva reakcija ličnosti, kojoj je knjiga posvećena, jeste da mu se nikako ne sviđa! Iako Štulić, kako ističe Horvat za „Politiku”, odbacuje knjigu, koja će se u maju pojaviti i u našim knjižarama, hrvatskog novinara to ne obeshrabruje:

– Jedna koleginica mi je rekla da sam mu ovom knjigom podigao spomenik, Miljenko Jergović da je „retko civilizovano napisana ”, a jedan muzičar poverio mi se da se Štuliću knjiga, ipak, sviđa, ali da to nikada neće da prizna. Uostalom, Jurica Pađen iz „Azre” davno mi je rekao: „Pa, ko može pisati o Džoniju, on je general-pukovnik, zapovednik svemira, on najbolje zna sve!”

Upravo tu Štulićevu sigurnost u sebe, ali i briljantnost pominje i muzički kritičar Petar Janjatović:

– Voleo sam da radim intervjue sa njim, iako bi nekada rekao nešto nakon čega bih samo zamuknuo. Primera radi: „Postoje `Bitlsi` i `Azra` i deset praznih mesta!” Taj njegov razbarušeni stil, ali i temperament potpuno je unikatan na ovim prostorima. Jednoga dana hoće da mi da intervju, a drugi put mi odbrusi: „Šta hoćeš, ja sam te napravio. Da nije bilo mene, ne bi imao o čemu da pišeš!”, seća se Janjatović, a i sam autor knjige podseća:

– Ponekad sa njim ne može racionalno da se priča, nekad on nekoga potpuno bezrazložno izvređa, ali to nije važno. Bitno je da njegovo delo i danas traje. Štulićeva najveća vrednost je u pesmama koje je ostavio iza sebe – smatra Horvat, dok novinar i kritičar Peca Popović hrvatskog muzičara svrstava u najveće autore našeg jezika:

– Svaka generacija treba da otkrije nekoga ko joj je važan, kao što su mojoj bili važni Bregović, Štulić, Dado Topić... U njihovoj muzici pokupili smo kodove i šifre da budemo bolji ljudi, nego što smo bili pre nego što smo počeli da ih slušamo. Ti autori su na našem jeziku rekli važne stvari i to se ne sme zaboraviti.

Novinar Teofil Pančić sa Branimirom Štulićem deli isti bekgraund – kao dete vojnog lica rođen je u Skoplju, a odrastao u Zagrebu. Otuda „oficirsku decu”, naziva „decom slučajnosti”:

– Džoni je, slučajno, rođen u Skoplju, i ne pamti ga. Iako ga ne poznajem lično, odrastao sam u Zagrebu ranih osamdesetih godina kada je „Azra” eksplodirala, i bila najvažnija stvar u našem jugo-kosmosu, i to je moju generaciju odredilo – priseća se Pančić, koji, međutim, smatra da se Štulić na vreme okanuo muzike i otišao u ilegalu u Holandiju:

– Po mom ubeđenju, koje se nikako ne dopada idolopoklonicima Džonija Štulića, otišao je u trenutku kada više nije imao šta da kaže. Imao je neverovatnu autorsku eksploziju i za dve-tri godine uradio je nekoliko albuma i na desetine antologijskih pesama. Sve nakon toga, bilo je inferiorno. Otišao je u Holandiju iz banalnih razloga, i već od kraja osamdesetih percipiramo ga kao nekoga ko je nestao sa našeg horizonta. A odlazak tog vanserijskog autora se poklapa sa nestankom Jugoslavije i onoga što je konstituisalo našu mitologizovanu i bolju prošlost. Nije bio prisutan fizički, ni simbolički kada se naš svet raspadao i to ga je i sačuvalo, što je idealno za stvaranje mita o spasiocu koji treba da se vrati kako bi se ponovo uspostavilo pređašnje rajsko stanje...