Dva primera iz života dva naroda

Pre pola veka boravio sam na dvogodišnjoj specijalizaciji u Rimu. Između ostalog, fascinirali su me vrlo česti štrajkovi („šopero”), kao i redovni i vanredni izbori. Ali, bučni Italijani, koji očigledno vole da se bave politikom, imali su nekoliko značajnijih partija, često su izlazili na ulice u samom centru Rima i protestovali. To je mene, koji sam došao iz jednopartijskog sistema, iz sredine u kojoj je vladalo jednoumlje u svim sferama života i delatnosti, posebno fasciniralo.

Našao sam se u jednom trenutku u blizini dvojice Rimljana, koji su očigledno bili prijatelji. Uz nekoliko reči upoznavanja, na kraju parade, pozvaše me „na čašicu vina”. Počeli smo da se detaljnije upoznajemo, kao i da komentarišemo tek završene događaje sa ulice. Moji novi poznanici ubrzo otkriše da su pripadnici dve potpuno različite partije. Jedan je bio član Komunističke partije Italije, a drugi neofašista, član partije koja nije u nazivu nosila taj atribut. Nisu krili, ni jedan ni drugi, svoja politička opredeljenja. Bio sam očaran. Razumljivo zbog čega.

Sada, sećajući se tih davnih dana, svedok sam burnih političkih događanja kod nas. Mnoštvo partija (što je u redu), vlast i opozicija su u stalnim sukobima. Međutim, međusobno se ne podnose, da ne kažem, mrze se. Optužuju se, uz najpogrdnije reči, sve češće i češće, sa mnoštvo vulgarnosti. Reči: lopovi, bitange, fašisti, prave haos u njihovim odnosima. Sve gore od goreg. Ja lično imam svoj stav, trudim se da ga formiram sa što ispravnijim načelima, ispravljam ga, prihvatajući dobre predloge „onih drugih”. Često se pitam šta je to sa našim narodom. Zašto se toliko mrzimo?

Da li dvojica Italijana od pre pola veka mogu da nam ukažu na nešto kvalitetnije i bolje u ljudskim odnosima? Zašto oni imaju taj kvalitet, a mi ga nemamo? Zar je počivši patrijarh Pavle uzalud govorio: budimo ljudi!

Mišo M. Mladenović,
akad. slikar i pisac, Beograd