NATO hoće Gruziju

„NATO bi trebalo bogu da zahvali za to što postoji Vladimir Putin! Da nema njega i njegovih povremenih vojnih intervencija, severnoatlantski savez bi se do sada raspao, izgubio bi svrhu svog postojanja.”

Najavljujući citiranim rečima 70. godišnjicu formiranja zapadne vojne alijanse, londonski „Tajms” je, slučajno ili namerno, propustio da pomene da je i Rusija, sa svoje strane, opravdanje u jačanju sopstvenih oružanih snaga našla upravo u postojanju NATO-a, koji se tokom pomenutih sedam decenija i te kako „dokazao” vojnim intervencijama širom sveta, od kojih je malo koja, uključujući i onu u Srbiji i Crnoj Gori, imala zakonski okvir.

Ipak, pisanje „Tajmsa” potvrda je činjenice da je Rusija bila i ostala glavna meta vojnih planera iz Brisela. Tako je zazvučala i nedavna izjava tamošnjeg generalnog sekretara Jensa Stoltenberga, prema kojoj je Alijansa spremna da uskoro u svoje redove primi još jednu zemlju, ovog puta – Gruziju. Ako se setimo toga da je u avgustu 2008. ova kavkaska republika ratovala sa Rusijom zbog Abhazije i Južne Osetije, jasno je da poziv u NATO nije upućen zarad smirivanja tenzija u ovom delu sveta.

Gruzija je svoju naklonost ka Zapadu pokazala odmah po raspadu SSSR-a. Potvrda tog druželjublja je upravo i okončana vojna vežba koja je trebalo da pokaže spremnost pripadnika gruzijskih oružanih snaga da se uključe u zajednička dejstva s kolegama iz Alijanse. Vežba je upriličena pod pokroviteljstvom Centra za obuku i evaluaciju NATO, u skladu sa planovima iz 2015, važnom komponentom u realizaciji strategije NATO-a u širenju na postsovjetske prostore, zarad kontrole zapadnih granica Rusije.

Izjava Stoltenberga nije bila upućena gruzinskom narodu i rukovodstvu u Tbilisiju koliko Rusiji, ocena je onih koji prate globalna zbivanja. Gruzija je u toj zamisli samo jedan od točkića, i njeno utapanje u NATO predstavljalo bi tek deonicu puta ka realizaciji rešenja donetog u Briselu 2008. godine, prema kom se na ovu zemlju gleda kao na važnog partnera u potiskivanju bivše sovjetske matice što dalje od Evrope.

Šta o ambicijama zapadnih vojnih planera misle Gruzini? Da li su spremni da ratuju protiv Rusije? Dosad su takve ratove gubili. Da li su i koliko spremni da u tom ratovanju budu samo „topovsko meso”, pošto komanda svakako ne bi bila u njihovim rukama? I najvažnije, da li su spremni da za to odvoje dva procenta svog godišnjeg budžeta i proslede ih američkim proizvođačima naoružanja?

Ono što se danas dešava u Ukrajini, tačnije u Donbasu i na Krimu, samo je jedna slika mogućeg razvoja događaja i u Gruziji. Ratovanje u Južnoj Osetiji i Abhaziji pokazalo je da su ruski interesi, kada je u pitanju neposredno okruženje, sasvim jasni.

To i navodi analitičare da poziv postojbini Staljina tumače više kao podstrekavanje još jednog lokalnog sukoba i priliku za dodatnu prodaju oružja, a manje kao nastojanje Alijanse da zaista osigura bezbednost svojim članicama. Ne manje važan je podatak da Gruzija jednim svojim delom izlazi na Crno more i da se, osim sa Ruskom Federacijom, graniči i sa Azerbejdžanom, Jermenijom i Turskom.

Idejom ulaska NATO na Kavkaz teško da mogu biti zadovoljni i Evropljani. U situaciji kada mnoge od evropskih zemalja na odvajanje svojih para u budžet Alijanse gledaju kao na pretežak i nepotreban teret pomisao da bi se mogli naći u vrtlogu novog vojnog sukoba svakako se ne čini primamljivom. Pogotovo ako se u obzir uzmu napori pojedinih evropskih zemalja da sa Rusijom izgrade novi oblik saradnje.

U ratu iz 2008. godine i pokušaju Gruzije da povrati vlast nad Južnom Osetijom i Abhazijom poginule su 602 osobe, a broj raseljenih ili izbeglih dostigao je 192.000. Rezultat je bilo faktičko odvajanje te dve autonomne oblasti od dotadašnje matice i njihovo stavljanje pod pokroviteljstvo Moskve. Sankcije koje su tada uvedene Rusiji imale su polovičan efekat pošto su pojedine zemlje, pre svih Nemačka i Holandija, vođene ekonomskim interesima, odbile da u njima učestvuju.