Kinezi vole da voze džipove

Master studije istorije na Filozofskom u Beogradu, prosek iznad devet, posla na kašičicu, zabrana zapošljavanja i ostale „reforme”. Zato reših da „zapalim”. U maniru Avija iz filma „Sneč”  i uz nesebičnu pomoć jednog dobrog čoveka koji živi i radi u Pekingu, eto me u gradu Fošanu, provincija Gvandong, Kina.

Nisam mnogo znao o jugu koji se po mnogo čemu razlikuje od ostatka Kine. Prvi šok je usledio po sletanju. Kraj avgusta, pogledam napolje - oblačno. Pomislih, taman ali kad sam izašao vani kao da sam upao u pakleni lonac - temperatura 40 stepeni a vlažnost plus beskonačno. Život od aprila do decembra bez klima uređaja je nemoguć.

Posle klime hrana je bila sledeća ispitna stanica. Pirinač je logos, otac i majka, centar nutricionističkog univerzuma i služi se u svim agregatnim stanjima. Tačno je da Kinezi jedu sve iz asortimana piletine, govedine i svinjetine. Nemasno, neslano, neretko ljuto, slatkasto, s obiljem kuvanog povrća, ali bez hleba, sira, jogurta i još ponekih nama normalnih momenata u ishrani.

Fošan - grad svetske kompanije „Midea”, poznat je i po fabrikama nameštaja, ali i kao rodno mesto Ipa Mana, učitelja Brusa Lija. Sa 7,2 miliona stanovnika četvrti je po značaju grad u provinciji Gvandong. Stari delovi grada, sa uskim ulicama okruženi su neboderima i rezidencijalnim kvartovima. Spoj istorije i 21. veka, tradicionalnog i modernog.

Saobraćajne veze između gradova su odlične. Kada sam u brzom vozu video da na displeju piše 330 km na sat mislio sam da ćemo se ubrzo naći u dimenziji Iks. Cene karata za metro, rečni i pomorski saobraćaj do Hongkonga i Makaoa su više nego pristupačne. Gvandžou, višemilionski ogroman grad, ima 14 linija metroa a cena vožnje je od 30 do 154 dinara. Šokirao sam se kada mi je vozač u gradu Džuhaj pokazao da je cena karte koja važi za čitavu teritoriju grada jedan juan (oko 15 dinara).

Kinezi kao vozači su tragikomični a naročito vozači gradskog prevoza (užas). Ali mnogo vole da voze džipove. Neko generalno pravilo u vožnji je da svi voze svuda.

Prosečna plata u Fošanu je oko 650 evra. Pristojan smeštaj može da se nađe za oko 130–170 evra, računi, gradski prevoz, hrana i odeća su jeftini, a i ostale potrepštine mogu da se nađu po veoma povoljnim cenama. Naravno, ima i preskupih stvari, pa šta vam je volja. Mladi bračni par sa prosečnim platama može veoma pristojno da živi. 

U Kini vlada generalno načelo - kupujmo domaće. Kineski brendovi su jeftini, naročito za tehničku robu. Strane marke su skuplje a neke su i preskupe. Tako, ako želite „samsung” ili „ajfon” pravac Hongkong ili Makao.

Iako živimo u eri modernih tehnologija i komunikacija, kulturološki je ovo ipak „druga planeta”. U manjim sredinama i dalje je senzacija kada ugledaju stranca. Posebno su zanimljivi plavi i visoki muškarci i žene, kao i bradati muškarci.

Jednom prilikom smo igrali fudbal, stranci protiv kineske ekipe (razbili smo ih, nemaju pojma). Kada smo se osvrnuli videli smo da su se ljudi s decom okupili da vide pet stranaca na jednom mestu u jednoj ekipi a kada je Španac postigao gol u stilu Inijeste usledile su gromoglasne ovacije.

Kada sedite u kafani potpuno je normalno da čujete mljackanje. Kinezi veoma drže radnih navika i higijene. Deca u školi čiste učionice i hodnike. Kad večerate u restoranu dobijete vruću vodu i činiju da operete štapiće i posude.

Kinezi, opet, znaju da budu konfuzni i zaboravni, obično vam nešto kažu u „minut do 12”. Ali znaju da budu i korektni, poslovični i praktični. Ako ste stručnjak i čovek od znanja dobićete poštovanje i saslušaće vas što je za nas iz istočne Evrope, nešto što uglavnom ne dobijamo kod kuće.

Kinezi nemaju pojma ni gde je, ni šta je Srbija (obično me pitaju da li je to provincija u Rusiji). Generalno veoma malo znaju o Evropi. Kina je sigurna zemlja za strance, ljudi su pitomi uglavnom s osmehom i znatiželjom žele da stupe u nekakvu komunikaciju sa strancima (makar „i rukama i nogama”).

Tako smo jedno veče Moldavac, Belorus i ja (kao u vicu) šetali ulicama Fošana i naleteli na prodavnicu u jednoj uličici gde su lokalci pekli roštilj i pili pivo ispred lokalne prodavnice. Odmah su nas pozvali da okrećemo pile i da sednemo s njima. Radnja kao iz 70-ih, Mao na zidu, mi sedimo na gajbama i nazdravljamo. Iako je komunikacija bila otežana (Belorus zna dovoljno kineskog), zlatni penušavi nektar učinio je da se još bolje razumemo i zaista sam se osećao kao ispred „Bedaka” (Čačani znaju o čemu pričam).

Kina je ogromna zemlja, puna različitosti, zemlja u razvoju i usponu na svakom polju i veoma zanimljiva za strance. U Evropi ima dosta predrasuda i stereotipa o Kini i Kinezima pa je razbijanje istih jedan svojevrstan šok na ionako velike kulturološke i druge razlike koje postoje između naša dva „sveta”.

Milan Lišančić, Fošan, Kina