Ni zemlja ni mir

Potpisujući dokument po kome Sjedinjene Američke Države Izraelu priznaju suverenitet nad Golanskom visijom, Donald Tramp je potezom pera uništio princip međunarodnih odnosa koji govori da se granice određuju diplomatskim pregovorima i da se teritorije ne uzimaju silom.

Tramp je zemlju koja nije ni njegova ni američka već je integralni deo teritorije Sirije poklonio Izraelu, opravdao okupaciju i podržao deklaraciju izraelskog premijera Benjamina Netanijahua da će Golan zauvek ostati pod izraelskom kontrolom. Još jedan kobni udarac onome što je još ostalo od mirovnog procesa na Bliskom istoku otvorenog – uz američko sponzorstvo – na konferenciji u Madridu 2011.

Izrael je u ratu 1967. od Egipta zauzeo Sinaj, od Sirije Golan, a od Palestinaca Zapadnu obalu, pojas Gaze i istočni Jerusalim. Izrael je napustio Sinaj 1982, tri godine posle potpisivanja kempdejvidskih sporazuma. Na ostalim okupiranim teritorijama krenula je gradnja jevrejskih naselja, a kolonizacija je prekinuta jedino u Gazi, odakle se Izrael povukao 2005.

Ilegalna okupacija je ključna tema mirovnih pregovora u kojima su posredovale razne američke administracije. Na bejrutskom samitu Arapske lige 2002. prihvaćen je saudijski plan po kome bi arapske zemlje priznale Izrael u zamenu za izraelsko povlačenje sa svih okupiranih teritorija i povratak na granice pre izbijanja rata 1967. Lansirana je formula Zemlja za mir.

Desetine rezolucija UN podržale su stav međunarodne zajednice da je okupacija nelegalna – ne samo da bi se potvrdila prava Arapa već i da bi se (istina neuspešno) predupredilo zauzimanje teritorija silom. Ukoliko se Izraelu dopusti da anektira Golan i palestinske teritorije, svaka država može da sledi takav primer i vojnu akciju pravda ugrožavanjem bezbednosti, egzistencijalnom pretnjom ili, jednostavno, potrebom za uvećanim prostorom zarad sopstvenog rasta.

Izvesno je da je Tramp neposredno uoči izbora u Izraelu, 9. aprila, uručio veliki poklon premijeru Netanijahuu, koji se šefu Bele kuće zahvalio, poredeći ga sa biblijskim ličnostima, herojima cionizma i lordom Balfurom, britanskim državnim sekretarom i autorom čuvene deklaracije iz 1917, koja je omogućila stvaranje Izraela

Nije lider desničarskog Likuda prvi koji je dobio takvu podršku uoči izbora, ali SAD su uvek tražile nešto u zamenu. Džordž V. Buš je uoči izraelskog povlačenja iz Gaze tadašnjem premijeru Arijelu Šaronu uputio pismo koje je u Izraelu protumačeno kao priznavanje naseljavanja Zapadne obale, ali nikada niko u Vašingtonu nije otišao tako daleko kao sada Tramp.

Sve američke administracije zahtevale su od Izraela nešto u zamenu. Barak Obama je svoju podršku strateškom savezniku otvoreno uslovljavao nekim ustupcima Arapima, konkretno prestankom jevrejske kolonizacije okupiranih teritorija, ili uzdržavanjem od napada na iranska nuklearna postrojenja.

Vašington danas od Netanijahuove vlade traži da smanji trgovinu sa Kinom, ali to nema nikakve veze sa Bliskim istokom, Golanom, Zapadnom obalom ili Jerusalimom.

Trampova odluka o Golanu obesmišljava sve međunarodne sporazume i principe, ali nije prva. Američki predsednik je decembra 2017. saopštio da će – suprotno praksi svih svojih prethodnika – ambasadu SAD iz Tel Aviva preseliti za Jerusalim, priznajući ga kao jedinstveni glavni grad Izraela, što je ostvario šest meseci kasnije uzrokujući bes Palestinaca koji istočni deo grada vide kao prestonicu svoje buduće države.

Američki predsednik obradovao je zemlje Zaliva i Egipat odlukom da SAD jednostrano povuče iz nuklearnog sporazuma s Iranom, ali je sada uspeo da i svoje arapske saveznike i rivale ujedini u protivljenju odluci da Izraelu prizna suverenitet nad Golanskom visijom.

Arapski lideri okupljeni na samitu u Tunisu najavili su nacrt rezolucije kojom bi Savet bezbednosti UN osudio Trampovu odluku, kao i inicijativu da taj potez razmotri Međunarodni sud pravde. Isto to traži i Sirija, čije je članstvo u Arapskoj ligi suspendovano 2011. u vreme izbijanja građanskog rata.

Arapi još ne mogu da postignu konsenzus o povratku Sirije, ali to što su u odbranu Damaska stale mnoge arapske zemlje koje uz podršku Vašingtona osam godina traže rušenje režima Bašara el Asada, poslednja je potvrda serije promašaja Trampove bliskoistočne politike. „Apsolutno odbijamo bilo kakvu meru koja pogađa sirijski suverenitet nad Golanom”, izjavio je saudijski kralj Salman.

U istom frontu okupljene su arapske države koje se duboko razilaze oko prirode arapskog proleća, uticaja Irana u regionu, oko Iraka, rata u Jemenu, sukoba u Libiji, nereda u Alžiru i Sudanu, koje su podeljene zbog sukoba oko Katara...

U završnom kominikeu iz Tunisa 22 arapske države takođe su podržale davnašnju saudijsku inicijativu Zemlje za mir, odbijajući svaku inicijativu koja nije u skladu sa rezolucijama UN, što bi moglo da se odnosi na davno najavljen Trampov mirovni plan sveobuhvatnog mira u regionu nazvan „poslom veka”, koji se još krije po vašingtonskim fiokama.

Američki predsednik svojom politikom svršenog čina aktivno odmaže Arapima da povrate teritorije koje su im uzete u ratu, dok Izraelcima pomaže da ne dođu do mira.