Srbi i švajcarci

Iako su mnogi poverovali da Srbi više ne veruju u bajke, izgleda da to i nije baš tako. Neki od nas su pomislili, baš kao i nekoliko stotina hiljada Amerikanaca, da se može „zaraditi hleb bez motike”, odnosno „uzeti robu, a ne platiti, uzeti kredit, a ne vratiti”. Američka država je u skladu sa liberalnim uverenjima sve prepustila tržištu, zbog čega su hiljade ljudi postali beskućnici i otišli da žive u bednim šatorskim naseljima. Srpska država je „osetljivija”, naročito ako su izbori na vidiku. Jedan broj ljudi ostao je bez krova nad glavom, a većina nekako „gura”, očekujući neko „pravedno” rešenje, koje će smanjiti dug i olakšati vraćanje ostatka kredita.

Dva ključna aktera ove situacije nalaze se na potpuno suprotnim pozicijama. Banke polaze od činjenice da funkcionišemo u tržišnoj privredi, u kojoj po definiciji svako snosi i dobre i loše posledice svojih odluka. Suštinski, teško bi se mogla naći argumentacija kojom bi se osporio ovakav stav. Banke nisu socijalne institucije, već i one trpe nemali rizik svojih dobrih i loših poslovnih odluka.

Za rešavanje stambenih problema naši građani nisu imali preveliki izbor. Jedna od mogućnosti bilo je i kreditno zaduženje u domaćoj ili stranoj valuti. Bankarska logika je dosta jednostavna – obezbediti dobru zaradu (kamata) i izbeći mogući rizik vezan za nepredvidivo kretanje inflacije i deviznog kursa. Od inflacije, ako je i bilo dinarskih kredita, banke su se štitile visokim kamatnim stopama. Zaštita od neprevidivog kretanja kursa obezbeđivala se kroz valutnu klauzulu i promenljive kamatne stope, koje je određivala bankarska marža i kretanje korpe izabranih evropskih valuta (euribor, libor...).

U razmatranju mogućih alternativa rešenja svog stambenog pitanja, mnogi su olako prešli preko činjenice da se krediti vraćaju nekoliko decenija i da se okolnosti koje su važile u momentu zaključenja ugovora mogu znatno izmeniti. A one su u početku masovnog odobravanja stambenih kredita bile takve da su favorizovale korisnike kredita u švajcarcima, jer je kamatna stopa bila znatno niža. Zaduženi u švajcarcima zadovoljno su trljali ruke, a ostali su ćutali i trpeli. Ali pošto sve što je lepo obično traje kratko, situacija se brzo promenila. Švajcarac je „skočio” sa 52 na čak 116 dinara, a evro sa 80 na 118 dinara. U saldiranju dobitaka (razlike u kamatnim stopama) i gubitaka (razlike u kretanju kursa) veću štetu su imali zaduženi u švajcarcima. NBS je nudila izlaznu strategiju, pretvaranjem kredita u švajcarcima u kredite u evrima. Neki su to i učinili, većina nije. Izgleda najviše onih koji nisu uzeli u obzir upozorenja NBS da su, i pored nižih kamatnih stopa, dugoročni krediti u švajcarcima rizičniji od kredita u evrima.

Nezavisno od toga kako je ko i šta razumeo, kao i činjenice da živimo u tržišnoj privredi i da država ne može nekome biti majka, a nekome maćeha, danas imamo ogroman problem koji muči skoro 17.000 naših građana. Rešenja ovog pitanja u okruženju su različita. Mađarska je kredite u švajcarcima pretvorila u kredite u domaćoj valuti (forinta), uz državnu pomoć bankama da saniraju nastale gubitke od čak devet milijardi evra. Hrvatska je postupila slično, pri čemu su njihove banke pokrenule spor protiv države za štetu od jedne milijarde evra. Srbija još traži rešenje za zadužene u švajcarcima. Juče je obelodanjen stav Vrhovnog kasacionog suda, koji bi trebalo da bude smernica za postupanje ostalih sudova. Ovaj sud se oglasio da su ugovori ništavi ukoliko banka ne dokaže da je na računu kada je odobravala kredit imala pokriće u švajcarcima, i ako nema pismeni dokaz da je korisnike kredita unapred upoznala sa svim budućim rizicima koje nose ovakvi krediti. Preporučeno je da sve dok traje sudski proces treba obustaviti postupke prodaje hipoteka nastalih zbog kašnjenja otplate kredita.

Ovakvo tumačenje još više će zakomplikovati rešenje ove situacije i bespotrebno od jednog velikog stvoriti više, ne mnogo manjih problema. Umesto beskonačno dugih procesa, ogromne neizvesnosti i stvaranja potencijalno još većeg duga, ionako prezaduženim korisnicima kredita u švajcarcima, trebalo bi tražiti brzo, održivo i najmanje loše rešenje, polazeći od principa „da ne mogu svi sve izgubiti i svi sve dobiti”. To praktično znači da dužnici i banke treba da se „nađu” na sredini, koja će se utvrditi kao razlika između kreditnih obaveza iskazanih u švajcarskim francima i kreditnih obaveza iskazanih u evrima, umanjujući preostali dug za utvrđeni iznos. Učešće države u rešavanju ovog problema može biti samo kroz pomoć najugroženijim dužnicima, pre svega vodeći računa o njihovom socijalnom statusu.

Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista