Lepi život bogu iza leđa

Svaki grad sa više od petnaestak hiljada žitelja neizostavno ima i centar i periferiju. Po tome se lako može zaključiti da te odrednice baš i nemaju mnogo veze sa „kilometražom”, već sa dostupnošću sadržaja koje gradovi nude, komunalnim prilikama ili češće neprilikama, socijalnim miljeom, uludo izgubljenim vremenom i – stanjem duha. Ovome bi se moglo dodati i stanje na bankovnom računu, jer su stanovi u centru često značajno skuplji nego slični, a udaljeniji.

Ako se nekome učini da je život u centru istovetan životarenju na periferiji, u prigradskom naselju, lako ga je razuveriti!

Stvar statusa

Najbolji primer je slučaj Beograda, u kojem se broj žitelja višestruko uvećao za samo sedam decenija. U međuvremenu, urbani deo prestonice je narastao i katastarski, pa zvanično pokriva površinu od 360 kvadratnih kilometara, mada je i veći, jer ima i naselja koja samuju po ledinama izvan grada, takoreći u bespuću, pa se jedno od njih i zove tako – Ledine.

U onoj surovoj šali da se kraće putuje međugradskim autobusom od Beograda do Ljiga nego gradskim do Labudovog brda, poslednjeg od naselja u nizu duž Ibarske magistrale, ima i zbilje! Jer, ono je od centra dalje nego Pančevo, banatska varoš u komšiluku. Zbog tih ogromnih razdaljina, neka periferijska naselja – uz škole, biblioteke, prodavnice, crkve, kafane i domove zdravlja, imaju čak i – sopstvena groblja!

Da li se iko zapitao kako se određuje šta je centar, a šta periferija? Nekada je to bilo mnogo lakše, jer prestonica ima takozvani „krug dvojke”, prostor omeđen jednom od najstarijih gradskih tramvajskih linija, pa je sve izvan tog atara proglašavano za prigradsko.

S vremenom, kako je grad rastao, mnoge negdašnje periferije gubile su taj status i postajale „bivše”. Nikada među Beograđanima nije sprovedena anketa na temu gde bi ko voleo da živi, u kom kvartu bi najradije proveli mladost i gde bi dočekali starost? Odgovor se ne zna, ali se sluti. Sasvim je izvesno da bi se većina njih opredelila za Dorćol, Neimar, Senjak, Dedinje, Savamalu ili Profesorsku koloniju. Ko poznaje urbanu istoriju metropole, lako može da zaključi da su svi ti kvartovi doskora bili bliža ili dalja periferija! Iskonski „sukob” centra i periferije uočen je odavno, još u vreme kada je Branko Pešić bio gradonačelnik Beograda. Tada je smišljena prilično čudna ideja o takozvanoj policentričnosti, o izgradnji više lokalnih centara, koji bi okolnim stanarima nudili isto što i onaj stari, gradski, pa i više.

Valjda je jedino Banovo brdo dobilo centar po meri svojih žitelja, a kao rezultat „inicijative” Živorada Mihajlovića, Žike Muštikle, jer je sa svojom stambenom zadrugom (koja se bavila i građevinarstvom) Požešku, centralnu ulicu tog kvarta, pretvorio u gradski eldorado sa svim važnim sadržajima, a odskora i sa pozorištem... Ali i u beogradski „Vol strit” sa ekspoziturama valjda svih banaka koje posluju u Srbiji. Ne zna im se broj, jer dok se prebroje, već nikne neka nova!

Banovo brdo, kvart opštine Čukarica, koja je tek 1911. godine prestala da bude periferija Žarkova, „selo nadomak Beograda” iz zlobnih ukrštenica, kad je posle upornih moljakanja kraljevskim ukazom pripojeno prestonici da joj, evo i danas, bude daleko. Bogu iza leđa.

Iako bi se žitelji Palilule zakleli da im je središte kod Palilulske pijace i zgrade opštinske uprave, centar je malo dalje i mnogo je stariji. Osvanuo je kod raskršća Bulevara despota Stefana i Cvijićeve, uz samu obalu danas nepostojećeg Slavujevog potoka (Bulbuldera), gde je gospodar Jevrem po volji svog brata knjaza Miloša još sredinom pretprošlog stoleća naselio prvih četrdesetak porodica iz Savamale. Šta bi tek na to rekli žitelji Borče ili Koteža, pa i Krnjače: oni su na Paliluli, i oni bi u centar koji god da je iako su se takvim željama isprečili onoliki Dunav i Pančevački most.

U banju gradskim busom

Ako iko zna gde je novi centar Voždovca ili Rakovice, častim turu. Svi pokušaji da se tamo ustroje neslavno su se završili.

Mladenovac ima industriju, banju i starački dom, dok u Grockoj peku najbolju kajsijevaču i kuvaju nenadmašnu riblju čorbu, pa nipošto nisu za bagatelisanje. O Sopotu i Barajevu se ne zna mnogo, pa se ove dve prigradske varošice najčešće „reklamiraju” lepim okruženjem i spokojem. A, i oni su nam sve potrebniji.

Zemun: grad u gradu

Zemun je svoj centar imao i pre pripajanja prestonici 1934. godine, tako da je ostao zaseban, drukčiji – kao grad u gradu. Lokalni centar po zamisli projektanata prvi je dobio Novi Beograd u doba gradonačelnika Branka Pešića – najveća beogradska „spavaonica”, izgradnjom danas već uveliko zaboravljene „Fontane”. Samo, ta gradska opština, koja je posle prestonice i Prištine, treći „grad” u Srbiji po broju stanovnika, rasla je brže nego što se očekivalo, pa taj „mini-centar” nije dobio ulogu koja mu je namenjena, ali su zato nikli drugi, neplanirani, po rasutim novobeogradskim blokovima.

U Lazarevac po veliku platu

Ako se već mora na periferiju, najprimamljiviji je Lazarevac. Reč je o prigradskoj opštini, zapravo o gradu koji je kao i Zemun tek docnije pripojen prestonici, ali sa prosečnim platama koje značajno premašuju one u gospodskom centru. Kao i u Obrenovcu. U ataru Lazarevca se nalaze oni pusti površinski kopovi sa ćumurom, a kraj Obrenovca termoelektrana koja ga troši. Na sve to, imaju svega što bi se moglo poželeti. Malo je čađavo, ali isplati se, a i prigradski saobraćaj je redovniji nego gradski. Zbog toga imaju i najviše zaposlenih koji ne prezaju da putuju na posao i iz udaljenijih gradova i sela.