Lekcije iz istorije uz miris kebaba

Već prvi susret sa Iranom posle sletanja na ogromni Aerodrom „Ajatoli Homeini”, pun je snažnih utisaka. Časovnike pomeramo unazad dva i po sata i minibusom ulazimo na auto-put sa tri trake u jednom pravcu, koji vodi ka Teheranu. Vožnja do grada traje duže od pola sata, a na auto-putu su automobili samo u svetlim bojama od nacionalnog „kadro” sa logom konja, domaćih „pežoa”, „renoa”, luksuznih „koreanaca”, „japanaca”.

Teheran je industrijski centar i grad sa najrazvijenijom putnom mrežom auto-puteva u zapadnoj Aziji. Primećujem da se u tri trake u jednom pravcu uguralo po pet automobila. Svi žure. Mnogo je motocikala. Kada smo ušli u centar grada, uplašio sam se kako ću preći ulicu, jer niko ne poštuje saobraćajnu signalizaciju. Vodič mi je dao savet da koristim metro: pouzdan je i jeftin.

Luksuzni Beli dvor

Od vodiča saznajemo da grad ima 37 crkava, 29 sinagoga i pet zoroastrijskih hramova vatre i puno muzeja. Plan grada i turističke prospekte dobijamo na recepciji hotela. Valja prvo promeniti novac: u menjačnici menjamo nekoliko desetina evra u rijale, jer se kurs stalno menja u korist evra, a sve novčanice su sa likom ajatolaha Homeinija. U Iranu važe dve valute, svi računaju u tomanima, a plaćaju u rijalima.

Prvo odredište nam je Carska palata „Sadabad”, do koje stižemo metroom, a karta je jako jeftina. Teheran ima pet metro linija, sa posebnim vagonima za žene koje ne žele da se voze sa muškarcima. Palata je rezidencija svrgnutog šaha Reze Pahlavija. Oko nje su luksuzne vile, parkirani najmoderniji automobili, dvosedi…Ovo je, zapravo, teheransko Dedinje, gde stanuju industrijalci, bankari, trgovci, vladajuća elita.

Oko Carske palate je velika ograda sa teškom kapijom od kovanog gvožđa. Karta za ulazak košta nekoliko evra. Kompleks se nalazi na površini od 110 hektara, sa prelepim vrtovima, egzotičnim drvećem, skulpturama na otvorenom… Smeštena je na nadmorskoj visini na 1.800 metara. Vazduh u kompleksu je čist u odnosu na grad koji je na manjoj nadmorskoj visini. Postojala je priča da je šah iz letnje rezidencije uvek gledao sa visine svoje podanike koji su se gušili u teheranskom smogu.

Beli dvor je bila najluksuznija letnja rezidencija šaha, građena od 1932. do 1937. Danas u njoj posetioci gledaju servise iz Francuske i paravane od najskupljeg materijala. Nakon svrgavanja dinastije Reze Pahlavija, teheranska sirotinja je 1979. dovedena da vidi Carski kompleks i raskoš. Ispred Beloga dvora nalazio se spomenik svrgnutom šahu u vojničkoj uniformi sa čizmama visokih sara. Od spomenika su ostale čizme, visoke skoro dva metra.

Ništa manje velelepna nije ni Zelena palata, u kojoj na ulazu posetioci dobijaju zaštitne, plastične navlake za obuću, jer je zdanje pokriveno najskupljim ćilimima. Na zidovima su skupocena ogledala i nameštaj. Svuda su kamere i obezbeđenje. Zabranjeno je fotografisanje.

Kompleks se obilazi pešice ili električnim automobilom, a među posetiocima je mnogo đaka na ekskurziji, porodica sa decom i mladih. Turisti obilaze i Muzej oružja, dokumenata, carskih poklona, lepih umetnosti…U kafeteriji naručujem iranski sladoled bastani od mleka i vanile: ukus je divan, a cena porcije smešno mala.

Po povratku metroom u grad, divim se najvećoj metro stanici u ovom delu Azije „Šar el Aftab”, tri puta većoj od prosečnih teheranskih stanica. Tu je i veliki tržni centar, kopija tipičnih zapadnih šoping molova. Roba je iz zemalja sa kojim Iran trguje, a to su Turska, Južna Koreja, Japan, Francuska, Italija, Nemačka… Jedna od znamenitosti Teherana jeste Milad toranj, visok 435 metara, šesti toranj po visini u svetu. Panoramom grada dominiraju kranovi: gradi se na sve strane.

Iransko društvo je jako podeljeno, jedni će hvaliti „homeinizam”, drugi će na tu reč odmahnuti rukom i staviti prst na usta. U siromašnom delu Teherana, žene su većinom tradicionalno obučene, nose hidžab, duge rukave, ravne cipele. Muškarci ne mogu da nose kratke pantalone.

Drugoga dana boravka posećujem Golestan palatu, najstariji istorijski kompleks sa kraljevskim palatama raznih dinastija sa puno vrtova, fontana, rezbarijama, mozaicima. U Nacionalnom muzeju čuva se veliko arheološko bogatstvo drevne Persije. Teheran je star više od 8.000 godina, a ime mu znači na „toplom mestu”, što je zaista dobar naziv: prosečna godišnja temperatura iznosi 18 stepeni.

Taksisti su ostavili najveći utisak na mene, a doživeo sam i da me odvedu na čaj. Nikada neće prevariti korisnika usluge, ne voze zaobilaznim putevima i nikada neće iskoristiti zbunjenost stranaca prilikom plaćanja, bez obzira na to da li plaćate vožnju u rijalima ili tumanima. Od njih sam saznao i cenu goriva: preračunato u naše dinare, litar košta jedva deset dinara!

Iranci su narod koji mnogo vodi računa o časti, istorijskom poreklu, higijeni. Nigde nisam video nijedan papirić na ulici, sve je besprekorno čisto.

Tokom boravka u ovom gradu promenio sam i neke svoje ranije zablude o iranskim ženama. U ogromnom broju se školuju, rade, grade karijeru… One su advokati, profesorke, lekari, prosvetni radnici. Zakonom je zabranjeno da budu sudije. Svoje prezime zadržavaju i nakon udaje, a mogu da se razvedu i samo na lični zahtev. Možete ih videti kako voze autobuse, ali nikada da voze motocikle. Strogi šerijatski zakon u oblačenju postepeno popušta. Mnoge žene nose punđu, tako da je samo ona pokrivena, a pramenovi kose su ofarbani, tako se dve trećine kose vidi. Doterane su i našminkane, sa mobilnim telefonom u ruci. Marama je obavezna.

Jeftina metropola

U luksuznim prodavnicama muška moda je na visokom evropskom nivou. Odela se nude obavezno sa kravatama i leptir-mašnama.

Teheran je jedan od najjeftinijih gradova koje sam posetio. Večera u restoranu sa više jela je do deset evra, a cene muzejskih karata su najviše nekoliko evra. Cene karata u javnom prevozu i vožnja taksijem je više nego pristupačna.

Jedini problem mi je predstavljalo prelaženje ulice zbog sulude vožnje nedisciplinovanih vozača. Dizao sam levu ruku, a desna ruka mi je bila na srcu što je za njih znak da ih volite i poštujete.

Veliki bazar

Posebno mesto u Teheranu je Veliki bazar, na kojem je započela Iranska revolucija. Zbog korupcije, uticaja zapada i socijalne nepravde, u januaru 1979. Iranci su tražili da se društvo vrati staroj tradiciji i da se oteraju stranci. Šah je 16. januara napustio Iran. Ajatolah Homeini se 1. februara 1979. iz Pariza vratio u Teheran. Iran je tada postao republika, a o mnogim stvarima odlučuju verske vođe.

U bazaru je gužva. Sve se nudi: rukotvorine, tepisi, tekstil, koferi, koža, hrana. Miris roštilja mami. Njihov kebab (ćevap) je od pilećeg ili ovčijeg mesa. Skuplji su kebabi od mešavine ovčijeg i junećeg mesa, koji se mota u parče sangaka, pečenim u otvorenim furunama. Kebab se služi sa šafranom i krastavčićima. Specijalitet su masline u sosu sa narom i orasima.

U Iranu se ne pije alkohol, pa se, uz posluženo, servira jogurt sa nanom – alis. Umesto jogurta, sve se može jesti sa čajem. Ponašanje trgovaca nije onako kako bi stranac očekivao: trgovci stoje za tezgom, nisu napadni i ne vuku kupce za rukav. Prihvataju „cenkanje” i na odličnom engleskom jeziku će sa velikom ljubaznošću odgovarati na sva pitanja.

Vrsni matematičari

Iran je veliki proizvođač električne energije iz termoelektrana, a struju iz ove države uvoze Irak, Avganistan, Pakistan. Po profesiji sam elektroinženjer i nisu mi promakle velike trafostanice i „dupli” dalekovodi od 400 KV, koji su razgranati po celom Iranu. Energija se proizvodi preko „eolskih” elektrana. Iranska matematička škola je vrhunska, pa je ova zemlja poznata po stručnjacima u IT sektoru, mašinogradnji, građevinarstvu, razvoju vojne industrije, petrohemiji. Najveću tankersku flotu za prevoz nafte ima upravo Iran i velika je zabluda misliti da je ovo nerazvijena zemlja.