Miloševićev prvi uspeh

Da je bilo koga pobedio prekjuče to bi mnogo značilo Partizanu, a pošto mu je to pošlo za rukom protiv Čukaričkog, direktnog suparnika za treće mesto u ligi, onda taj uspeh dobija još više na važnosti. Ta prva tri boda pod vođstvom novog trenera Miloševića vraćaju među „crno-bele” vedrinu, koja ih je u poslednje vreme napustila.

Imajući u vidu okolnosti velika je stvar da se pobedi u derbiju direktan rival za mesto na tabeli, bez obzira što to nije ni prvo, ni drugo, nego tek treće. Nezavisno od toga podvig je da se iscedi suva drenovina i načini preokret. Partizan je poveo, onda gubio s 2:1 i na kraju pobedio s 3:2. Ruku na srce, to se događa, ali ko bi to očekivao od ovog tima...

Za pohvalu je što „crno-beli” nisu izgubili glavu, kad je krenulo naopako po njih. Nisu se opterećivali ni time što nije priznat Zaharićev pogodak kad su gubili.

Trijumf, a ova i ovakva pobeda za njih je u ovom trenutku zaista to, mogao bi da im da krila. Na kraju teških sedam dana predstoji im još jedan ozbiljan ispit – gostovanje Vojvodini prekosutra.

Milošević se pribojavao šta će da donese napor od tri utakmice za nedelju dana. Ukazivao je i da je njegovom timu najveći problem psihološki pritisak, koji je, po njegovoj proceni, pobedom protiv teškog protivnika u važnom susretu, otklonjen makar na kratko.

Uprkos tim realnim razlozima za verovanje u bolje sutra Partizan onim što je prikazao protiv Čukaričkog nije uverio da je stao čvrsto na svoje noge. U svim linijama tima ima na čemu da se radi.

Oba gola je primio tako da se nameće pitanje šta radi njegova odbrana. Prvi je pao posle duge akcije suparnika, kad je šesnaesterac bio pun igrača. Bez obzira na to Stojanović je pored nekoliko Partizanovih fudbalera oko sebe primio loptu i nesmetano šutirao.

Drugi put se mreža iza Stojkovićevih leđa zatresla posle Ovusuovog dar-mara. Ne samo što je svog čuvara varkom tela izbacio iz igre, nego je namestio takvu šansu Lukoviću iz koje se ne promašuje. Možda se Partizanov igrač, koji je trebalo da ga zaustavi, i okliznuo, možda je lopta slučajno došla do strelca drugog gola za Čukarički – svejedno je, jer to ne opravdava Partizanovu odbranu, koja je bila kao dekor.

Vezni red je počeo da dobija ideje tek kad je ušao Ilić. Njemu svaka čast što je i s 42 godine na plećima i te kako od koristi klubu, ali kako da niko od mlađih još ništa ne nauči od njega?!

Partizan je dao tri gola, što je samo po sebi za aplauz. Međutim, to nisu bili, kako se nekada govorilo, neodbranjivi matni napadi. Za prvi je Rikardu loptu na glavu poslao protivnički igrač. Kod drugog i da se ne uzima u obzir da je lopta zakačila nekog igrača u živom zidu, ali slobodan udarac nije delo tima, nego umešnost pojedinca.

Trećem golu jeste prethodila akcija, međutim, od nje ne bi bilo ništa da Tošić nije bio budniji i hitriji od svog čuvara, pa je natrčao na loptu koju je odbio golman.

To nisu autogolovi, pa da se kaže čista sreća. Zasluga je to nesumnjiva onih koji su postali strelci, ali na takvim slučajevima nije realno da se grade ozbiljni planovi.