Rvanje sa francuskim rečima u Kvebeku

Nas 18 postarijih đaka iz 11 zemalja evo već mesec dana rvemo se sa rečima i gramatikom na početnom kursu francuskog jezika za imigrante. Ne zna se kome je teže, rečima ili useljenicima kojima vlada Kvebeka plaća oko 1500 dolara za dva i po meseca učenja francuskog da bi se lakše snašli u toj pretežno frankofonskoj kanadskoj provinciji.

Para nije loša, reklo bi se, ali ne ostane puno kada se plate parking, ručak u kafeteriji i benzin za vožnju do koledža SEŽEP u širem centru Otave. Ipak, đaci-imigranti vredno bubaju izgovor i pravopis po šest sati dnevno i retko izostaju sa časova jer je u dvojezičnoj Kanadi, a pogotovo u glavnom gradu, teško naći posao bez bar osnovnog znanja francuskog i engleskog jezika.  

Zaista se trudi naša profesorka, madam An Suz iz Haitija. Liči na one stamene, preozbiljne crnkinje advokatice iz američkih serija, što je i bila u rodnoj grudi. Agilan je i njen pomoćnik i mlađi zemljak Franc, rođeni glumac koji nam mimikom i gegovima pomaže da bolje razumemo reči i rečenice, jer nastava se posle tri dana odvija samo na francuskom. Ispomažemo se, doduše, malo engleskim koji svi znaju, ali to je vrlo skromna pomoć za ovakve neznalice francuskog jezika.

Učionica je, zapravo, veliko pozorište. Komično je čuti na šta liče te sirote francuske reči kada se poput očerupanog galskog petla iskobeljaju iz usta imigranata sa raznih meridijana. Retki su useljenici čiji su uvo i izgovor spremni za takav raspon glasova i akcenata kao u francuskom.

Zato se francuske reči u izgovoru nas početnika uvijaju, rastežu i skupljaju kao žvakaća guma, gube slova ili bivaju okićene viškom, akcenti im klizaju i posrću, jednom rečju ne liče na sebe. Ali mi se smejemo i uporno guramo dalje.

Ovih dana vežbali smo francuski igrajući se šaputanja. Zadatu rečenicu đaci šapatom prenose jedan drugom da vidimo šta će od nje biti kada stigne do poslednje klupe.

I krenulo je. Suzan iz Ugande šapuće gospođi Ibtisam iz Sirije, a ona svom suprugu Nabilu, koji ima 73 godine i najstariji je đak u razredu. U Kanadu je stigao pre pet meseci na čelu petočlane porodice i mada je profesor engleskog, sa francuskim se druži prvi put. On polako i dostojanstveno ustaje iz svoje klupe da došapne ćerki Marian, ali njoj nije baš jasno šta je zapravo čula. Koluta očima, mimikom traži pojašnjenje od oca, ali džaba, šapat mora dalje. 

Ono što nije razumela Marijan prenosi sestri Šazi, ona Mladenu iz Beograda, a on Vardanu iz Jermenije koji to prosleđuje supruzi Lauri, lepoj mlađanoj Jermenki u poodmakloj trudnoći.

Šapat puzi dalje, od Amira iz Irana do Kinga sa Filipina, pa od Pune iz Bangladeša do Huga iz Kolumbije. Ni njemu nije sve jasno, zastaje, meškolji se, pa prebacuje „loptu” Havieru iz Meksika. Preuzima Nadima iz Avganistana i prenosi bratu Murtazi, a on Eleni iz Rusije.

Na kraju reda je Meksikanka Alma, koja ustaje, previjajući se od smeha, i objavljuje šta je čula. A čula je: Bla, bla, bla, je ne sais pas (Bla, bla, bla, ja ne znam). Kikoće se i ceo razred, i profesor Franc, jer je polazna rečenica glasila sasvim drugačije: La classe commence (Čas počinje).  

Šaputanje i smejanje propustila je jedino Stefani iz Kolumbije, inače redovna na časovima iako je, sudeći po figuri, pred samim porođajem.

Žilav je i uporan ovaj imigrantski narod u želji da stane na noge i izbori bolju  budućnost sebi i deci u novoj zemlji. Pritom puno pomažu i vlade Kvebeka i ostalih provincija, a i federalne vlasti Kanade. Useljenici sa statusom stalnog boravka dobijaju besplatno zdravstveno osiguranje, razne finansijske i poreske olakšice za stanovanje i školovanje, i u perspektivi za tri godine - kanadski pasoš. Plus konkretna pomoć za lakše prilagođavanje u novoj sredini, poput ovih časova jezika za čije pohađanje imigranti dobijaju novac.

Samo na našem spratu ima još desetak grupa sa po dvadesetak polaznika koji u okviru programa francizacije, kako to zvanično zovu u Kvebeku, uče francuski različitog nivoa. I plaćeni su za to. Organizator je kvebečko Ministarstvo za integraciju, različitost i uključivanje, čiji sam naziv i postojanje govore sa koliko se pažnje pristupa useljenicima. I kakav je pristup. Cilj nije da useljenici zaborave ko su i odakle su, već da se lakše prilagode negujući istovremeno svoje običaje i tradiciju. Asimilacija imigranata nikome nije ni na kraj pameti.

Na kraju kursa profesorka An Suz i njen pomoćnik oceniće ko je kako napredovao u kroćenju francuskog. I preporučiće Ministarstvu one koji mogu da pređu na više tečajeve. Ali uz sve simpatije stečene tokom časova, ne očekujte da će bilo kome gledati kroz prste. To ste, dragi imigranti, ostavili iza sebe.

Welcome to Canada, ili prigodnije - Bienvenue au Canada.

Mladen Bačlić    - Otava - Kanada