Kina protiv kraja istorije

Nacionalna žalost je retka u Kini i poslednji put je proglašena posle smrti Mao Cedunga 1976. Međutim, juče u 14 časova i 28 minuta, tačno nedelju nakon što je razorni zemljotres pogodio provinciju Sečuan, širom zemlje su odjeknule sirene, stalo je trgovanje na berzi u Šangaju, stala je vreva Hongkonga, Kinezi su trominutnom tišinom odali poštu žrtvama. U Pekingu su građani spontano izašli na ulice da bi posmatrali kako se nacionalna zastava spušta na pola koplja.

Tako je počela trodnevna žalost zbog smrti oko 34.000 ljudi (strahuje se da je ukupan broj oko 50.000) u katastrofalnom potresu u provinciji Sečuan. U mislima sa ovim žrtvama, ali i sa više od 245.000 povređenih, kao i milion onih koji su ostali bez kuća, građani Kine su pokazali nacionalno jedinstvo, pružajući i podršku vlasti koja je poslala spasilačke ekipe, prihvatila stranu pomoć i svetu bez cenzure pokazala šta se desilo.

Ali, zbog čega su spremnost Kine i njena brza reakcija izazvale toliku pažnju u svetu? Zar je tako neuobičajeno da vlasti pomognu posle prirodne katastrofe? Kako su to postupci kineskih vlasti i pozitivna reakcija stanovništva fascinirali zapadne medije nenavikle na otvorenost „autoritarnih režima”?

Možda zbog toga što istovremeno vojna hunta u Mjanmaru niti ume da pomogne unesrećenima u nedavnom udaru ciklona, niti prihvata pomoć stranaca. Mrtvih je oko 22.000 (stvaran broj žrtava je verovatno 100.000), ali je još 1,5 miliona ljudi ugroženo usled nedostatka hrane, medikamenata i pijaće vode.

Dok generali u Mjanmaru ne dozvoljavaju ulazak u zemlju stranim humanitarcima, kineski komunisti prihvataju stranu pomoć. Lokalno stanovništvo traži odgovor na pitanje zašto su škole tako loše projektovane pa je tako mnogo đaka izgubilo život u zemljotresu. Vlasti su obećale odgovor, a strani i domaći novinari istražuju da li su ekipe poslate u pogođenu provinciju sa odgovarajućom opremom i da li je više moglo da se uradi. Zapadni mediji su pohvalili Kinu zbog toga što im je dozvoljeno da izveštavaju sa lica mesta.

Još kad bi mogli da shvate šta to znači?

Da li je to kraj ili jačanje komunističkog režima u Kini?

Zašto kraj?

I raspad SSSR-a počeo je blagim političkim promenama i postepenim otvaranjem zemlje ka svetu, da bi perestrojka dovela do kraha i sistema i države.

Zašto jačanje režima?

Kinezi kao da postaju sve ponosniji na svoju državu. Sa oduševljenjem su dočekali olimpijsku baklju, koja je u nekim drugim zemljama ispraćena sa protestima zbog kineske politike prema Tibetu. Zbog svega toga, zapadni mediji su izveštaje o prirodnoj katastrofi pretvorili u priču o društvenim režimima, pitajući se da li je tačna tvrdnja da je liberalna demokratija cilj kome nužno idu sve zemlje. Kina zbunjuje i one koji u bliskoj budućnosti spokojno čekaju upravo takav „kraj istorije”.