Malo je predstava bliskih Bitefu

Ana Tasić, teatrolog i pozorišni kritičar „Politike” imenovana je za ovogodišnjeg selektora „ Šoukejsa” (Showcase), pratećeg programa 42. Bitefa koji će biti održan od 15. septembra u Beogradu.

„Šoukejs” je poseban program Bitefa koji prati stanje na domaćoj pozorišnoj sceni i stranim gostima kroz odabrane predstave nudi uvid u srpski pozorišni pejzaž i tako podstiče umetničku i kulturnu razmenu.

 Glavna ideja „Šoukejsa” jeste da se brojnim stranim gostima, koji će tokom festivala boraviti u Beogradu, prikažu najbolje predstave iz srpske produkcije. Inače, često se diskutuje o uticaju Bitefa na pozorište u Srbiji, pri čemu je opšte mišljenje da je ovaj festival, realno, imao mali uticaj na srpsko pozorište, koje je generalno posmatrano ipak konzervativno. Uprkos tome što su tokom četrdesetogodišnje istorije Bitefa naši umetnici imali prilike da se upoznaju sa najavangardnijim predstavama. O razlozima takve situacije se može dugo diskutovati... U svakom slučaju, u okviru ovogodišnjeg „Šoukejsa” biće prikazane predstave koje izazivaju i prekoračuju konvencionalnu formu, koje su umetnički vredne, dakle predstave koje su bliske senzibilitetu Bitefa. Takvih predstava u Srbiji, na žalost, nema mnogo. One su drugačije, u odnosu na neki srpski mejnstrim. Moji sadašnji favoriti su „Muška stvar” Miloša Lolića, „Žena bomba” Bojana Đorđeva ...

Bili ste ovogodišnji selektor „Dana komedije” u Jagodini. Kako je publika u prihvatila predstave koje ste uvrstili u glavni festivalski program?

Zaista sam bila veoma zadovoljna kada se festival završio. Drago mi je što su i publika i kritičari lepo prihvatili koncept sinteze društvenog angažmana i zabave, odnosno ideju da komedija zaista jeste kritički vrlo provokativan žanr, da se u okviru komedije mogu problematizovati gorke društvene istine. Možda sam se malo i iznenadila što su i publika i žiri odlično primili predstave koje se vrlo kritički odnose prema našem društvu. Tu pre svega mislim na predstave prema savremenim srpskim komedijama, Branka Dimitrijevića, Ivana M. Lalića, Vladimira Đurđevića. Brinula sam kako će te predstave da prođu, jer je, ipak, reč o praizvedbama, čiji uspeh pred publikom nije bio proveren. Njihov uspeh na festivalu je najbolji dokaz da nije tačna teza da publika u unutrašnjosti razume samo jeftine i prozaične bulevarske komade.

Kojim putem ide festival „Dani komedije”? Kakvu mu budućnost prognozirate?

„Dani komedije” su verovatno najprofilisaniji pozorišni festival u zemlji koja ima previše pozorišnih festivala. Mnogi festivali prolaze kroz nekakve transformacije, traže nove koncepte... Mislim da jagodinski festival nema potrebe da se menja u programskom smislu, jer je njegov koncept jednostavan i dobar. Ali je sigurno da treba da se menja u organizacionom pogledu. Već duže vreme postoji ideja da se festival institucionalizuje, da bude organizovan kao Sterijino pozorje, što bi sigurno mnogo značilo za kulturu ovog grada. „Dani komedije” su veoma značajni za pozorišni život u Jagodini, ali bi bilo dobro da on bude bogatiji tokom godine, van festivala, da češće gostuju umetnički vredne predstave, koje bi  još više uticale na ukorenjivanje profesionalizma Gradskog pozorišta u Jagodini. Lepo je što lokalna vlast mnogo pomaže festival, pored Ministarstva kulture.  

Pri kraju smo još jedne pozorišne sezone. Koliko je bila originalna, uzbudljiva, sadržajna. Kako je vi komentarišete i ocenjujete?

Sezona je i kvantitativno i kvalitativno bila vrlo oskudna. Izdvojila bih možda dva vrlo zanimljiva, drugačija čitanja srpske klasike. „Putujuće pozorište Šopalović” Tomija Janežiča, kao primer dosta radikalne interpretacije koja je totalno podelila i publiku i kritiku, kao i predstavu „Sabirni centar” Andraša Urbana, umerenije estetike, minimalističke, poetske.

Bavite se i pedagoškim radom, sarađujete na predmetu Istorija svetskog pozorišta i drame na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U isto vreme radite doktorski rad „Uticaj i upotreba elektronskih medija u postdramskom pozorištu” .

Saradnja sa profesorima Aleksandrom Jovićević i Ivanom Medenicom mi mnogo znači, jer od njih zaista puno učim. Ali i od studenata koji su lucidni, radoznali, vrlo dobro informisani... U doktoratu se bavim uticajem masovnih medija i novih tehnologija na savremeno pozorište, dubinskim izmenama njegove strukture. U srpskom pozorištu nema mnogo relevantnih primera ove postdramske estetike.Na Bitefu smo, sa druge strane, videli više tog postdramskog izraza, koji pokušava da adekvatno odgovori na brojne globalne društvene promene, izazvane uticajem novih medija.