Obama za razgovor i sa neprijateljima

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 19. maja – Amerika širi dijalog s drugim zemljama, i sa onima koje smatra neprijateljskim. Okončava rat u Iraku. Pojačava potragu za Osamom bin Ladenom. Ne odstupa od Ženevskih konvencija za zaštitu ratnih zarobljenika. Pristupa međunarodnim akcijama za smanjivanje zagađivanja atmosfere. Smanjuje unutrašnji socijalni jaz i spoljnu zaduženost. Snižava vojne izdatke a podiže ulaganja u zdravstvo i obrazovanje. Povećava pomoć siromašnim zemljama. Daje prednost pregovorima nad jednostranim akcijama u inostranstvu…

Ovaj opis ne odgovara sadašnjem kursu supersile, što ne znači da u njemu nema bar zrna realnosti. Jer, tako bi Amerika mogla da izgleda – ako na predsedničkim izborima pobedi demokratski pretendent Barak Obama i ako ostvari ono što sada obećava biračima.

Preteruje – tvrde njegovi protivnici. Ozbiljne države kao što je ova – ne menjaju se naglo ni drastično, podsećaju njegovi protivnici. Naročito ne u odnosima sa svetom.

Svet je, ipak, ubrzano zauzeo važno mesto u tekućoj kampanji koja treba da iznedri novog šefa Bele kuće, kadar koji važi za najmoćnijeg čoveka današnjice i koji ima domaća ovlašćenja da „kroji kapu” i „nanišanjenom inostranstvu”. Izlazak iz ekonomskih tegoba je, po anketama, prva briga ovdašnjih birača, ali se sve više ispostavlja da njeno ublažavanje zavisi od uređenja – prekookeanskih odnosa.

Obama se iskazuje, pri tom, kao dosad neviđeni izazov. Kao pripadnik ovdašnje manjine (crnačke), ispoljava se i kao zastupnik interesa većine – i Amerikanaca i čovečanstva – koja priželjkuje da se bitno promeni strategija Vašingtona.

Kad bi svet glasao na američkim izborima, Obama bi glatko pobedio – procenjuju analitičari. Ta prednost bi ovde, međutim, mogla da se ispostavi kao mana, kako se pokazalo na prošlim predsedničkim izborima kada je demokrati Džonu Keriju „uzeto za zlo”, to jest kao „manjak patriotizma”, što je bio popularniji, od još vladajućeg Džordža Buša, u Francuskoj, Nemačkoj…

Razgovaramo s prijateljima ali treba da razgovaramo i s neprijateljima – stav je Obame, zbog koga ga njegovi rivali „razapinju na stubu srama”. Zar da „popuštamo tiranima u Iranu, Severnoj Koreji, Venecueli, Kubi” i da „tako unizimo autoritet SAD” – prebacuju mu, u donekle različitim dozama, i predsednik Buš i republikanski predsednički kandidat Džon Mekejn i demokratska konkurentkinja ilinoiskog senatora Hilari Klinton.

Obama smatra, međutim, da je međunarodni prestiž Amerike već grdno oštećen nizom spoljnopolitičkih zastranjivanja, među kojima je najveći – napad na Irak, prema čemu je on, jedini među predsedničkim aspirantima, iskazao protivljenje. U nizu izlaganja ukazao je na „kontraproduktivnost američke spoljne politike, koja je za više od sedam godina Bušove vladavine – ojačala baš one snage koje je proglasila glavnim neprijateljima Amerike”.

O Rusiji se dosad nije zapaženije izjašnjavao, ali ovdašnji globalisti ocenjuju da je, uprkos „ličnom poverenju” između Buša i Vladimira Putina (ruskog predsednika pa premijera), došlo i do „rasta niza nesuglasica” (među kojima i o Kosovu) s tom silom.

U kojoj meri pregovarati s neistomišljenicima i kakav se učinak može očekivati od pregovora – pitanje je koje ovde izbija u prvi plan. Obama se pri tom – po sopstvenim iskazima i protivničkim optužbama – ispoljava kao šampion vere u efikasnost pregovora.

Na takvom prednjačenju mu je danas zamerio i bivši ambasador SAD u UN Džon Bolton. „Pregovori nisu politika nego samo tehnika”, napisao je Bolton u „Volstrit džornalu”, uz napomenu da debata o značaju pregovora (za koje su se u „kosovskom slučaju”, inače, založili i Obama i Bolton) za američke birače postaje „možda i životno važna”. Pa naglašava da se u pregovorima mestimično „uzalud traći vreme” što protivnici („kao što je Iran”) koriste za ojačavanje svojih potencijala i pretnji Americi.

Obama istrajava u tvrđenju da je američka spoljna politika u ovom veku bila na opštu pa i njenu štetu. Pre svega zbog – izrazite isključivosti s nedovoljno razumevanja za druge.

Braneći se od napada da pokazuje popustljivost sličnu Evropljanima pred Hitlerom (što je Bušova posredna optužba koju je Mekejn direktno pravdao), Obama se pozvao na primere pregovaranja demokrate Džona Kenedija, šezdesetih prošlog veka, sa ondašnjim sovjetskim liderom Nikitom Hruščovom, i republikanca Ričarda Niksona, početkom sedamdesetih, s kineskim vođom Mao Cedungom.

„Zli jezici” će, naravno, podsetiti da su svi pomenuti „loše završili”. Kenedi je ubijen, Hruščov je svrgnut, Nikson je podneo ostavku, Maovo nasleđe je bitno prevaziđeno modernizacijskim reformama Deng Sjaopinga i njegovih sledbenika…

Obama, međutim, uverava da je „izvukao pouke” iz svih prethodnih događaja. Mora da pobija, pri tom, improvizovane optužbe kako je „pritajeni” – i musliman (zbog činjenica da mu je otac Kenijac i očuh Indonežanin) i levičar (zbog propovedi sveštenika njegove crkve koje „podsećaju” na marksizam).